Dubrovnik

Napokon san se vratia iz Danske 10.6. nakon jako dugo vrimena. Kad san se vratia doma, cilj je bia malo odmorit se i proputovat Hrvatsku šta više mogu. Cilu prošlu godinu san putova po Europi i jako često san razmišlja o mojoj najlipšoj i najdražoj domovini. 

I nakon par dana smo se Anotnio i ja dogovorili za neko putovanje, nismo znali di bi, na Plitvice ili u Dubrovnik, no studenti ko studenti, upa je u prvi plan Dubrovnik, jebiga, jeftinij je...

Subota je jutro, jedva san iziša iz kreveta, spor ko puž molin mater da mi složi neku sendvu za put. Popija san nes od čokolade, smaza dvi fete Lino Lade i iziša na stanicu. WW Lupo, u 7 i 5 čipo, ko Švicarski sat stoji upaljen na stanici i čeka. Anotnio i ja odlazimo po Mariju i Mateu u Solin i krećemo na put do Dubrovnika.

Vozač i DJ u jednon i suvozač, ekspert za sve kamere u Dalmaciji, simbioza nas dva ka raka i moruzgve, a njih dvi iza nisan ni čua iskreno, radio trešti, kroz prozor vitar, osjeća san se ka gluva Mare.

Došli smo u Ploče i ka neki turisti pokupovali stvari u Lidlu i nakon toga otišli marendat i sist. Vade se paštete, panceta, pome, voda, sokovi, pršut i kruv. Rickamo, jedemo i uživamo. Tribalo je i pome oprat pa smo ih prali s vodon za pit na odmaralištu, hit. 

 

        

Nakon zaslužene pauze nastavljamo dalje prema Neumu, dolazimo na granicu, opušteni se zajebavamo. Carinik pregledava osobne, prva, druga, treća, sve prošle, a kad ono četvrta, stoji on, nešto dugo je gleda, prčka po kompjuteru i kaže ajmo sa strane pretres. A jebenti selo, od iljadu auta baš nas. Izlazimo iz auta, gleda carinik u mene i pita iman li šta u džepin, neman, samo mobitel, pita imamo li šta opojnih sredstava, oružja ili tako nešto ne dozvoljeno, pipkajući mi džaepove. A kralju ni duvan nemamo, neko je dobacia. Pregledali su auto, dižu portapak i sa strane dolazi komentar poslužite se panceton, imamo toga. Zatvaraju portapak i idemo dalje. 

Stižemo pred Dubrovnik i stajemo bacit prvu sliku i na korištenje javnog wc-a. A ono jebo me javni wc, pored lipe borove šume... 

Iza pogleda se penjemo na Srđ, auton doduše i idemo gore uživat u pogledu, lip je Dubrovnik od gore bome, show program.

Spuštamo se i parkiramo auto na Jadranskoj magistrali sa strane na pješčanon parkingu i spuštamo se u Dubrovnik, skale do dole su šou program, a u glavi samo onako kako bi se mi tribali uspet tu kasnje nakon cilog dana lutanja po Dubrovniku. 
Prvo smo malo udrili đir po gradu i onda odlučili otić na zidine. U najmanju ruku zidine su fascinantne i daju gradu određen šarm, isplati se to obić i vidit. Sad je cijena 50 kuna, ali inače 200 kuna za naše uvjete i ljude je previše. 

Non stop neki uspon, pa neke skale, pa skale nizbrdo, pa spuštanje, ali dobro lipo iskustvo. Antonio nešto melje o Game of Thrones, Marija i Matea šute i pokušavaju progurat te zidine po vrućini, ja pičin naprid, nabivan ritam i mislin da ih malo nerviran s tin, al jebiga, brige me.

Prolazi lik kraj nas, nalakirani nokti, kričavo zeleni, pa jebote kralju, pari izgubljen, nema on pojma di je, u majici, bez mobitela i tako ko neki boem, šeta on i jebe se njemu za sve.

Na spuštanju san skinia šlape, šeta bos da se ne skliznen, s leđa san valjda parija Egipćanin po njima.

Spustili smo se sa zidina, smazali slaju, koji je za nas bia 10 kuna, Imocke pregovaračke sposobnosti i odlazimo na vanjski dio zidina, di san se bacia u more, a oni su odanili malo u ladu, nadošli, nakon iscrpnih Alpinističkih podviga.

Nakon lipog kupanjca i osvježenja šta mi je more donilo smo otišli u Konzum i na wc. Ulazimo u neki restoran na ulasku u zidine i normalno štaš nego pitat za wc. A lik se navija, da nismo gosti restorana, pa da nesmi tralala, ništa pustia ja njega da on ispriča svoje i pitan ja ka, a ništa ne možemo jel?

Lik ka pa nebi baš smia ovo ono, zašuti i ja složin neku facu tužnog pasa, mislin više je to izgledalo kada san retardiran, ali jebe se mene, nas četvero je nakon toga moglo na wc.

Iza toga smo u Konzuma kupili za pit i jest, a jebiga tribala mi je bar jedna piva, nemoš doć negdi i ne popit pivo, pa san tako u hodu srknija po litre Heinekena. 

Znan brate Gliba ako ovo čitaš u bespućima mora po Kini, smeće je, ali jebiga, piva je piva!

Iza toga smo ošli na tvrđavu Lovrijenac, bacili par slika, zasili gori u ladu i odmorili se od napornog dana. Lipo u ladu, sami na tvrđavi i leggero. Pa smo uspoređivali boje jedni druge, Marija je bila najpametnija, namazala se i zaštitila, Antonio i Matea su izgorili skroz, a jebiga, ja ko ja, Lino Lada već klasična. Slika od ovog momenta neće usljedit...

Znali smo da nas čeka uspon od miljun ipo skala do ceste i do auta. Pa da bi uspon posta zanimljivij Matea i ja smo udrili sprint uzbrdo, na kraju je ona dobila, jebiga toliko san ispa iz forme da me sram. Lavovski smo uspeli te sve skaline koje su bile do ceste gore, a onda se valjalo malo i okripit.

Jadranska magistrala, parkirani Lupo, sa strane borovi, iza nas sunce i ispod Dubrovnik. Skidan majicu da se malo prosuši nebi li sia suv u auto. Na haubi od Lupa se slažu sendviči, a u ruci poma, križan je ka jabuku. Prolaze neki stariji ljudi, gledaju u nas i nije in baš jasno šta izvodimo, umrli smo od smija i nastavili svojin điron. 

Krenili smo za Split, klasika, cilja san di su kamere, Antonio namišta muziku i vozia, a Matea i Marija su malo ubile oko zada. Došli smo brzinski da smo još uspili i smazat piletinu sa siron u Pivca, koja je bila nikad bolja. 

Dobre vibracije... 🎵