Zagreb-Split sa Teon, Mariom, malon + šibenčaninon

 Znate ono kad promislite o cilon postojanju svog života na jednom običnom putu od Zagreba do Splita, kad se zapitate šta radite i zašto ste tu, baš u ovon trenutku?

Vjerojatno će 99% vas koji čitate ovaj blog reć, stari s čin se ti drogiraš, nije tebi dobro itd... zašto bi se to pita, još pogotovo s nepoznatin ljudima, e pa evo, jedna obično neobična vožnja od Zagreba do Splita.

Čisto kao uvertira prid neke moje misli i povezivanje ne povezivog, Teo me skupia ispri Arene u Zagrebu u 9ipo navečer, u Alfici, uvezenoj iz Belgije. S njin je bia prika Mario iz Sinja, kojeg san ja prozva Marin, ne znan zašto, te mali usisivač u obliku pasa, koji je me oduševija na prvu, malo 3,5 miseca staro štene. Sa nama je putova još jedan momak iz Šibenika, jebiga, zaboravia san mu ime, skužaj, ako ko zna kako čitaš ovo!

Od početka smo krenili s nekin klasičnin pitanjima, ko smo, šta smo, di radimo... Klasika... 
Pričali smo dosta o putovanjima, sportovima, muzici, neke klasične i zajeničke teme... polako ne znan ni ja kako došli smo do teme života i postojanja, ne direktno, već kroz ekonomiju i zanimanja ljudi, te mogućnosti zaposlenja. Stari na cesti si, u sri ničega, mrak, voziš se s nepoznatin ljudima i ubodete jebenu temu, di ne znaš pozadinu nikoga od njih, nikakav svjetonazor, ništa, ludilo!

I možda baš zbog toga mi je bilo top pričat o tome, di smo jedan drugome objašnjavali šta oćemo i kako oćemo sa životon, priča je išla i išla. Razumili smo se, nadopunjavali i pokušavali prinit to životno znanje jedni drugima, životni stil i naša uvjerenja. Nekako kroz ta životna iskustva šta smo dilili jedni s drugima i tin životnin anegdotama koja smo proživili, osjetili smo povezanost, pa san je u jednon trenutku samo isključia iz priče, sta i svatia da pričamo o konjskin govnima u Beču i Dresdenu, jer eto po centru grada in šetaju konji sa prikolicom. 

Zamisli teme, stajemo na Macolu, klasika, pas njuška i jede neke perece s poda, brat iz Šibenika se trese i mota duvan, Mario je s njin, ja s Teon šetan pasa. Smijemo se i laganini sve, sidamo u auto i nastavljamo.

Na radiu svira, to jest ne svira, već je upaljen Hrvatski Kršćanski Radio, te slušamo obred od Velikog Petka, čoviče, ponoć i nešto valjda, do ima 5 minuti smo pričali o govnima i konjima, a sad produhovljeni slušamo radio i obred, tj. Misu.

Utihnia je auto, Teo je pustia svoju pismu, inače je kantautor, Mario je fizioterapeut, a Šbk studira ekonomiju  i ja mislin strojarstvo, 2 faksa čovik gura, pisma od Tea je top, evo i preporuka, pa dole nastavak teksta. 

https://www.youtube.com/watch?v=VTUKMpetzGI

Ja lagano tonen u neki polu san, opušten skroz i razmišljan o ovoj bujici života. Razmišljan šta radin odi, zašto san ode, koja je vjerojatnost na ovon svitu da upoznan baš ove ljude. Razmišljan o slobodi, slobodi koje nema, koja nam je prividna i uvjetovana. Sićan se svojih putovanja prije korone, koliko san bia bezbrižan i koliko san bia slobodan radit šta oću i ić di oću. Sine, toga više nema, samo ti je oduzeto priko noći, zbog bunila zvanog korona. Jel tragično, da putopisni blog, stoji prazan, da opisujen put od Zagreba do Splita, da mi je to jedan od high lightova ove godine. Pitan se kad će sve opet bit normalno i oće li bit normalno uopće? Razmišljan i o svojin problemima, u Splitu, ima ih poprilično, al dobro aj, doće i njima kraj uskoro. Gledan di ću i kako nazad gori i tako lagano nekako već zaranjan u neki davni, zaboravljeni san, u neki bolji dan, pun smija i vica, di su sritni ljudi i njihova dica, baš ka ova Alfa na autocesti A1... Ljudi koji gledaju u sutra ozarena lica, puni nade, u ton svitu pravde, jednakosti, bratstva i slobode... koji još uvik viruju da će na ovoj planeti jednog dana svi ljudi moć živit sretni...
Razum, ljubav i znanje izgradit će Raj i neće bit ironije za kraj....