Stockholm - grad metro stanica i muzeja

 Već san puna 3 tjedna u Danskoj i već mi je pomalo dosta. Pričan s ekipon koja je odi već od lita i svih ih je počela vatat poznata zimska depresija. Nekako san reka sebi da bi mi bilo korisno izbjeć zimsku depresiju ove godine, ionako ću uskoro doma, još malo i Božić je tu! Ali jebiga, s kin si takav si, nije me još uvatila, ali mi je bila za petama, pa san ja tako odlučia prominit sredinu na par dana i otić do glavnog grada Švedske, Stockholma. 

Utorak je, dan za metak, doslovno. Budin se ujutro i iman ispit na faksu, cilo jutro glava oko toga, pogotovo kad san čua od ostalih da profesor i nije baš najsritnij i najraspoloženij ujutro. Odradia san prezentaciju, izbifla svoje, odgovorija na pitanja i dobija 7. Bia san vidno iznerviran, zaslužia san 10, čak je i njegov feedback bia takav, da je za ocijenu više, ali šta je tu je, iden u Švedsku, jebe me se za to, ocijena je svakako visoka. 

Otiša san na famozni covid-19 pcr test oko 2 i 20 popodne i tamo san se naša s Anon, naime test za ulazak u Švedsku iz Danske nije triba, ali iz Švedske za Dansku je, pa kako odi pcr vridi 96 sati, tili smo iskoristit isti taj besplatni test i nazad uć s njin.

Otišli smo u dućan opremit se za let, kupili smo pivu, neki ručkić i zaputili se na aerodrom. Na aerodrom smo došli dovoljno rano, Ana se još testirala antigen teston, a ja san za to vrime pripremija improvizirani stol za jelo, svoje noge, čipo do test centra za koronu, da nas lipo svi mogu vidit, ko god prolazi. Zasili smo tu i krenili jest, to jest, prvo Ana, jer smo imali jedan komad bešteka, žlicu i pinjur (vilicu) u iston, koju san pokuša razlomit, ali nisan uspija, neka kvalitetna, očito ne kineska plastika. Kupili smo još i tunu u konzervi, pa smo onu vodu od nje prosuli u kantu za smeće do nas, scena ko Lolek i Bolek. Za nefalit u tom jedenju, taman naleti prijatelj iz bivšeg razreda, a ja onako punih usta  "hello jebote, how was Stockholm?"

Onda smo skužili da, ako su oni već sletili i izišli iz istog aviona, nama bi triba krenit ukrcaj, a mi još nismo prošli ni check-in niti kontrolu. Super, mi u redu za kontrolu, a na razglasu lagano final call za putnike za Stockholm. Shema! Stigli smo bez problema, malo stresa i užurbanog hoda, ušli smo zadnji u avion i stjuardesa je samo rekla da je boarding completed. 

U avionu je bilo okej, mislin čak i super aj, smjer leta je bia 30 hrvatskih kuna, da, da dame i gospodo, povratni 60 kuna, pa ko nebi otiša za te novce? Nakon šta smo poletili kroz magluštinu, naš pilot je odlučia da mu se kaki vjerojatno, pa je opizdija po gasu, baš u momentu kad san ja otiša na wc. Zalipilo me je od zid lagano, izlazin cili zbunjen i nije mi jasno koji kukac, let koji je triba bit uru i 20, traja je 50 minuti. Čini mi se da mu se baš jako kakilo (to smo sami zaključili, možda je razlog neki drugi).

Odi desno je slika pogleda od milijardu dolara (ubiti 30 kuna aj).

Sletili smo u Stockholm, sigurni, u jednom komadu, i zaputili se prema gradu. Inače za vas koji ćete putovat jednon tamo, uzmite preko aplikacije njihovog javnog prijevoza kartu za 72h, dođe 250 kuna i može se koristit sve do aerodroma i nazad. S aerodroma triba na bus koji vozi 5-10 minuti i onda commuter vlak koji ide do centra 30 minuta. Naravno kartu se može koristit po cilon gradu u svim prijevoznin sredstvima, metrou, vlaku, busu, brodu. Javni gradski prijevoz Stockholma je vrhunski organiziran! 

Smistili smo se u hotelsku sobu sa najvećin prozoron kojega san vidia u životu i vrhunskin balkonom. (sarkazam) 
Nakon kratkog odmora i šta smo ostavili stvari smo se zaputili u centar grada bez ikakvog plana i tu smo već skužili da metro stanice izgledaju moćno. 

Grad na prvu, navečer, tako nekako bez plana, je iskreno malo čudan, sve je široko i veliko, ali jako neki čudan dojam, bez puno svitla, bez puno ljudi. Opravdali smo to razlogom šta je utorak i zima, brr, brr. 

Ode na ovoj slici desno nešto glumetan ka ono. Ipak san eto u glavnon gradu, pa da iman sliku odma, s ovog nekakvog trga, ka. 

U šetnji smo vidili miljun mostova i grad nazivaju navodno, sjevernon Venecijon, nisan evo nikad bia u Veneciji, ali poučen već apsurdima Skandinavaca, čisto sumnjan da je to baš tako. Prvo temperatura je bila neugodnih 1 stupanj. Onda smo prišli na otočić na kojem se nalazi najstarij dio grada i tu san se uvatia slikavat neku zgradu, baš san ono tia da mi slika ispadne top, međutin nikako nisan uspia dobit ono šta san tija, jebiga. 

To je ta zgrada tu livo, doslovno nan je ovako izgleda grad na prvu, mračan, kada skriva miljun nekih marčnih tajni. Vibra grada mi je bila skroz čudna, s desne strane od ovoga je ka more i onda cesta od 4 trake, ka vidi se da je prometna infrastruktura vrhunska, da je glavni grad, ali nema ljudi, sve prazno ...   

   

Ovo je neka baza zgrada u centru grada kad smo prišli sa toga otoka starog grada u neki malo modernij dio. 

E onda je lagano već postalo ladno, a i bilo je pomalo kasno, pa smo se odlučili zabit u kafić i popit par pivi. Na moje oduševljenje imali su Zlatopramen. Kad san naručiva pivu, skužia san da konobar ima predobar izgovor pive da bi bia Šved, ali nisan se puno obazira na to, iako san odma spomenia Ani čin san se vratia za stol.  Par pivi kasnije smo se počeli sprdat sa miljun stvari i naglascima isto tako i kad smo išli ća iz kafića, konobar samo onako reka ka, doviđenja prijatno. Mislin ka koji lik, cilo vrime se vrtia oko nas, jea iza nas, posluživa nas, čua da pričamo Hrvatski (Hercegovačko-Bosanskim naglaskom) i lik se ne javi. Baš mi je bia diga živce, al aj nema veze. Otišli smo do metroa i put hotela, za ne falit, u metrou neki lik gleda u nas, iz Somalije. I pita lik jel pričamo mi srpski, malo me iznervira, ali me u isto vrime i oduševia, obziron da je prepozna blizinu jezika. Nakon toga je izrazia zainteresiranost za ženidbu Hrvatica, jer su lipe i vole radit po kući, pretpostavljan da je to Ani bia znak da se triba udat za Somalijca, jer oni cijene lijepe i radišne Hrvatice. Otišli smo u meka i nakon toga leć.

Ujutro smo se digli, marendali, odradili sastanak i zaputili se u "Maritime Museum of ships". Muzej je bia teška fascinacija, još uz to, za naglasit potpuno besplatan. Izgubili smo priko ure ipo u muzeju i bilo je tu svašta za vidit. Na kraju šetnje, teta šta radi na info pultu, nam je cila uživljena ispričala cilu povijest muzeja i brodova. Naime kratkih par crtica za zapantit.

- Švedska mornarica je osnovana u Stockholmu

- Švedska je švercala čajevima, put od Gotenborga do jugositočne Azije je traja 268 dana

Usput ta ista teta nas je pitala za mail i želimo li biti dio feedback teama muzeja kada budu stavljali virtualnu šenju muzeja online, na šta smo oboje pristali i dali mail. Nakon šta smo ošli 5 metara dalje Ana je samo pitala, ček, za šta smo se mi upravo prijavili? 

Video iz muzeja sa miljun slika i videa koji su stvarno zanimljivi se nalazi odi: https://youtu.be/loDQlsV-zZo

*Svaki video je u Full HD, ako se ne mobitelu, gornji desni kut sa 3 točkice, pritisnite i otvorit će se preglednik, stisnit na prvi kvaliteta ili quality i odabrat prilagođenu i stisnit 1080p*

Nakon tog muzeja smo se našli na nekom polju i tu je bila stanica za autobus koji je vozia do grada, sivilo i hladnoća, oko tog polja ništa i samo neka ogromna građevina usred polja, ka neki toranj veliki, podsjetilo me na Černobil. Provozali smo se buson do jako blizu centra i izišli smo ispred jednog od mnogih kazališta Stockholma. Kraj kazališta smo krenuli uzbrdo u muzej rata. 
Muzej rata je izgleda pomalo strašno, vodi cijelu povijest rata, od početaka ljudske civilizacije do danas, fokusira se naravno na Švedsku i njihov doprinos/utjecaj u ratu. Još jedan lipi podsjetnik kako je bilo kakav rat nepotreban, kako je samo teror iz kojega na kraju nema pobjednika, samo ogromna količina nevinih žrtava i na kraju krajeva, političari i visoko pozicionirana društvena "gospoda" još zarade. Tužno. 

U muzeju me najviše impresionirala glava  atomske bombe, uzeta kao trofej od Rusa. Bilo je tu jako puno pušaka, zastava, ostalilh trofeja, uniformi, plakata... E da i skale u muzeju su bile brutalne, evo i slike od toga.

 

Slike i videa iz muzeja možete pogledat odi: 

https://youtu.be/EtaYowWvhXY

*Svaki video je u Full HD, ako se ne mobitelu, gornji desni kut sa 3 točkice, pritisnite i otvorit će se preglednik, stisnit na prvi kvaliteta ili quality i odabrat prilagođenu i stisnit 1080p*

Nakon muzeja smo ogladnili i razmišljali smo di i šta bi mogli jist, pa smo našli, tj. Ana je našla neku odličnu pizzeriju koju drže Talijani, tamo smo otišli na blef i prošli odlično. Pojea san vrhunsku pizzu i popija talijansku biru. Inače u Danskoj u ove 3 godine nisan pojea tako dobre pizze, a ode u prvi dan praktički, već jednu od boljih. 

Nakon šta smo se najili, smo zasili i samo se oporavljali dobrih 20 minuti po ure dok nismo skupili snage za nastavit dalje. Iza smo se spustili do kazališta, onog istoga, tu smo udrili par slika i onda smo nastavili uz more dalje. Tu je kako bi se reklo bilo baš brr, brr, zima, led užas.

U šetnji smo slučajno napasali i na Hrvatsku ambasadu, pa smo obavezno bacili sliku, jer eto vijori se Hrvatska zastava u srid Švedske, hehe. I onda smo napasili na jedan od meni najlipših dijelova Stockholma, di se nalazi ovaj hotel, neka zgrada, park i klizalište, a sve je to još uz more lipo. 

             

 

Tu smo možda čak i mislili otić na klizanje, ali kako nan je već bilo ladno, nekako nije imalo smisla sad smrzavat se još uru vrimena iznad leda, još past i smočit se i još gore, da povuče led s nogu, jednostavno nan se nije dalo, pa smo ošli do nekog dućana, zaboravia san ime, neka Japanska moda, jako bitno i značajno, samo da se ugrijemo na 5 minuti. 

Iza dućana smo se uvalili u metro i otišli do još jednog muzeja u centru grada, koji je bia vezan za povijest Stockholma, naime, njihova povijest leži i počiva na tome da je krenulo revulucijom rušenje Rimokatoličke Crkve, šta mi je bia izuzetno čudan podatak. Također kroz burnu povjest ovog grada, bilo je nekoliko požara, onaj najveći je spalija 300 kuća na najstarijem otoku u gradu, koji je danas turistički centar grada. Na kraju krajeva, taj muzej nan je bia malo dosadan, nije nas nešto baš pretjerano oduševija. Okej, aj je činjenica, da su 1950. godine već počeli gradit metro sustav, šta je danas još uvik u Hrvatskoj nezamimslivo u neku ruku... 

Iza muzeja smo udrili đir po starom dijelu grada, došli smo do palače di smo vidili minjanje straže, skroz slučajno i ne planski. Također smo kupili neke magnetiće i suvernire kod Indijaca, koji drže cilu turističku ulicu u Stockholmu. I onda se samo zapitaš pa čekaj di su Šveđani u svom glavnom gradu, praktički da ih i nema, mi ih uopće nismo vidili puno, ka ono Šveđanin u Stockholmu, egzotika jebate. 

A di sad, nije kasno, a mrak je pa pre rano, mrak je već bia oko 3, možda i ranije, a realno sad je bilo oko 5ipo možda 6 uri. Prerano je za ić nazad u hotel, a prerano je za kafiće. Idemo gledat po čemu je grad poznat, metro stanice! Ok zvuči čudno, ali samo vidite slike, svaka metro stanica je lipo oslikana, mislin, aj dobro nije sad baš svaka, ali većina je, maštovite, raznolike, lipe, osjećaj da niste štakor koji je 50 metara pod zemljon u tunelu. 

Ovo su samo neke od mnogobrojnih metro stanica po gradu, nije nan se dalo ić po svima, samo po ovima koje su relativno u ili blizu centra, stvarno se isplati otić i vidit ih kad ste u gradu već. Osobno smatram ovo umjetnošću, pa eto zašto se ne divit ovome :D

                  

Nakon šta smo se nadivili metro stanicama smo se zaputili u centar i u kafić neki da možemo popit kavu. Inače na espresso house smo naletili 150 puta u šetnju u gradu i sad baš kad nan je triba, nikako ga nać, ušli na karte i nađemo neki maleni štand s njin u nekom shopping centru. Ništa, pa neću s nogu pit kavu, na kraju, nakon 20 minuti vrtnje u krug smo napokon našli normalnu kahfanu. Ulazimo u nju, Ana prolazi prva, ja onako sporo zamišljen iza nešto, neki lik me zaustavlja. Ja ono aj dobro reci, kad on pita jel mu mogu kupit neki kolač, lik sidi unutra u kafiću i pita me to, ja ga gledam i ka ono brate student san, nemam para ni za sebe, diću tebi plaćat kolač od 50 kuna jebate, za te pare doma pojidemo obojica piletinu u pivca. Jedini detalj koji mi nikako nije iša u glavu, di je od svih ljudi u kafiću baš mene zaustavija, lik sa bradon, neurednon koson, koja se eto nije vidila od Torcidine kapice, neka ogromna jaketa, mislin izbjega bi sam sebe u širokom luku, realno... ali aj dobro, neka brata!

Popili smo kavicu, malo se odmorili tu i onda smo išli na neku stinu na južnom dijelu Stockholma odakle se vidi cili grad, vanka je počela padat kiša, bilo je ladno i pušikalo, a stina nije baš najbolja i najpristupačnija za popet se. Ustvari je, ka ima neki normalan put, međutim ja i moje sklonosti za avanturizmon su nan malo otežali taj uspon. Pogled od gori je bia skroz baza, na slici se ne vidi baš top, jer iphone kamera po noći nije najbolja, a meni se neda uređivat slike. Uglavnon još je i bia neki vatromet u zapadnom dijelu grada, tako da je taj malo hladni, usrani, kišni ambijent, bia bolji, bar nakratko.  

Iza ovoga smo otišli u jedan od najboljih barova mog života. Fala ti Ilija na preporuci i živija Minken 1860! U svakom slučaju, radi se o Icebaru u Stockholmu, u sklopu ledenog hotela. Cili kafić je od leda, znači apsolutno sve, stolovi, stolice, zidovi, klupe, čak i čaše, pa ti u piće ni netria led, logično. Unutrašnja temperatura je -5 stupnjeva, zidovi, tj led, je ukrašen sa raznim motivima uklesanim u ledu, a na masu njih pišu neka Švedska otkrića ili ti ga izumi koje su osmislili. Ulaz je malo skup i piće također, ali topla, to jest brr, hladna preporuka za posjetit. Mi smo unutra proveli 45 minuti. 

A sad klasično, zanimljivi dio, ne može moje putovanje nikako proć bez događaja i anegdota. Bilo je tu unutra više ljudi, neki stranci, ka i mi do nas, i jedna cura je pitala konobara odakle je i ovaj samo onako reka "I am from Bosnia" meni u glavi već dere Dubioza i "take me to Amerika". Na to smo se Ana i ja samo pogledali i onako najspli'ckijin naglaskon ikad rekli "maeeeeeee". Konobar onako cili oduševljen, poslužia te ostale likove tu, oni su mi nebitni u priči, onda je doša do nas i počeli smo pričat. Uglavnon ka mali je doša sa roditeljima u Švedsku, studira Human Resources management, pa smo mu rekli da je to menadžment ljudskih potencijala, pa se nasmija i reka jest, jest, točno to studiram!
Ima je pravi Sarajevski naglasak sa onim mekin ć, šta bi se reklo, nikad nebi reka da je cili život odrasta u Švedskoj. Nastavili smo se slikavat i normalno led na ledu, i moja nepažnja, je rezurtirala da san prolia po svog pića, ali aj ko ga jebe ka, šta ću sad. Međutin naš prijatelj se pobrinija da za iduće piće ne platimo i da ono bude na kuću, to jest nanj!

Taj konobar, jebiga nismo ga pitali za ime, mi se uvuka pod kožu, baš jako prijatna osoba, koja zrači toplinon i da bi sebe samo da pomogne, preporučija nan je još neke kafiće i restorane po gradu i onda smo se pozdravili, a mi smo završili u Meka, opet. 

                            

Ošli smo leć u hotel jer nas je sutra opet čeka dug dan, puno šetnje, još muzej i povratak u Dansku. 

Digli smo se i napokon je bilo sunce. Ana je jutros imala specijalni repertoar pri buđenju, 18.studenog je, za dobro jutro ide mix Hrvatskih pisama o Vukovaru, onako za dobro jutro, da se zna i nikad ne zaboravi! Iza toga smo marendali i zaputili smo se metroom put grada. Ponovno smo prošetali po centru i cili grad je bia masu bolji i puno je bolje izgleda nego po kiši i oblacima. 

Nakon šetnje po gradu smo otišli do još jednog muzeja, prirode i povijesti evolucije, koji mi se strašno svidia. Bia je predobar, jer je ima masu otkrića kroz ljudsku povijest, najbolje od svega me se dojmia dio o dinosaurima i morski dio, imaju stvarne kosti kitova, ono ka bolesno nešto, nemoš virovat, kolika su to bića. Bia san u prilici već vidit te skeletone, par puta, ali svaki put se samo zapitaš koliko je čovik mal i kako nas sve može ubit i pojist u sekund, ka ono koji kukac, kuiš!?

Obziron da je i tu brojka slika i videa ne normalna za stavit u blog, opet će ić video, već 3.
Znan da san pretjera s videima i da su možda malo melankonični, ali koga zanima gledat će, ako van se prva dva nisu svidili, evo ovi treći oće sto posto, jer je u muzeju bilo miljun dice, koja su bila uživljena u sve to. Eh da, skoro san zaboravija Anin crnjak tu, ajme prekomična situacija. Naime neki mali nan je uletija s pričon, kako je svaka beštija tu preparirana i kako su neki ljudi bolesni šta to čine pasima i mačkama za doma, ka dekor. Mali je stvarno ima masu znanja Engleskog i elokventan je ono. Uglavnon, ali mali je isto tako ima 7-8 možda 10 godina, i kikice, pa je Ana u razgovoru s njin i mamon ili učiteljicon, rekla da bi ona trebala bit jako ponosna na nju, to jest na njega... Mali je odma direktno reka, kakva ona, valjda on!?!?!? I pita jel to radi kikica, Ana je rekla, ka nije nije, nego je mrak, samo je išetala sa te izložbe i ka išla gledat kristale negdi sa strane solo, moment za zemljo otvori se, ono šta je bilo u onon okej časopisu, ka šta su cure čitale kad smo bili dica. 

Video (spoiler: nažalost nema dijela di Ana malon govori da je mala): https://youtu.be/rN5OvNffBJ0
*Svaki video je u Full HD, ako se ne mobitelu, gornji desni kut sa 3 točkice, pritisnite i otvorit će se preglednik, stisnit na prvi kvaliteta ili quality i odabrat prilagođenu i stisnit 1080p*

Ručali smo u muzeju, neki klasični njihov Švedski ručak i nismo mogli otvorit ormarić sa stvarima, pa je neka teta šta tamo radi tribala popisat šta je sve u ormaru i na kraju ga je otvorila, svatila da je naš i mi smo se zaputili na centralnu stanicu. Inače commuter train ili ti ga vlak za aerodrom se nalazija 6 katova ispod zemlje, ej 6 katova! Iznad njega se siku 4 metro linije, još jedna ta za vlak, onda ova i na vrhu bus terminal, ka to mi je nezamislivo, bia san u miljun gradova, ali šta se tiče javnog gradskog prijevoza Stockholm je uvjerljivi broj 1. 

Otišli smo na aerodrom, ovaj puta bez priše i stresa, osin šta nismo mogli nać di nam je gate, al ka nema veze, e i da, u Švedskoj nema mjera korone, pa tako ni na aerodromu netria maska, sve do ulaska u avion. Ušli smo u avion, sili na emergency seats, neka mista za noge i otišli u Aalborg. Na ulasku u Dansku je test službeno obavezan, ali eto ni tu nas niko ništa nije pita, onda se opet na kraju dana zapitaš koje su to sheme s ton coronon više... Ka svugdi službeno triba, a u zadnje 4 zemlje di san putova me niko ništa nije pita, zanimljivo, ali o ovome drugog puta, u nekon drugon blogu.

Zadnji video s putovanja, mix grada: https://youtu.be/v1r09ar6TQk

*Svaki video je u Full HD, ako se ne mobitelu, gornji desni kut sa 3 točkice, pritisnite i otvorit će se preglednik, stisnit na prvi kvaliteta ili quality i odabrat prilagođenu i stisnit 1080p* 

I svi vi koji već dugo pratite blog i uvik mi pišete da videa ne rade, znan da je malo nezgodno izlazit na youtube pa ponovno se vraćat na blog, ali je bilo jedino riješenje do kojega san uspija doć, već godinu nikako popravit videa unutar bloga.