Studiranje u Danskoj - druga strana medalje

 Zadnjih par godina ste na mojin društvenin mrežama (koje eto neman već godinu i dva miseca), na mom blogu i po meni mogli vidit i čut samo one lipe stvari koje su mi se događale i koje san proživljava. Većinon su to u početku bile neke priče iz Danske, biciklizam i putovanja, to su bile najpozitivnije stvari koje san stavlja i govoria ili pisa o njima. Malo pomalo je prošlo 3 ipo godine otkad san otiša iz Hrvatske, da bi studira u Danskoj. Sa tek napunjenih 19 godina, san se zaputia na put studiranja vanka i tada nisan ni bia svjestan u šta san se točno upustia. Još se sićan prvog leta za Dansku i kako san u avionu reva od Amsterdama do Aalborga, tek san u ton avionu, posta amo reć svjestan, da san napustia obitelj i dom. Tu san posta svjestan da od sada ovisin o sebi, u ton tuđen svitu. Početak je bia težak, ka i svugdi, bez posla, bez prihoda… Faks se uvik gura, od samog starta, mada je i to bilo teško, u početku sve privodit s Engleskog na Hrvatski i tako misec dana, jebote, kad se sad sitin… Ili slušanje Oliverovih pisama svaku večer prije spavanja, ajme majko koja depra je to bila. A onda je doša i prvi posa, popravlja san bicikle na crno prvih godinu dana, plaća je bila užasna, nije bilo stipendije, financirali su me mater i ćaća. Prvu godinu faksa san priskočia u hipu, bez ikvakvih iznenađenja, prošeta se i naputova se. Mogu reć da san prvu godinu živija život na maximalno, nisan ni bia svjestan možda još uvik, šta je to lova i odgovornost, tek san se učia tome. Nauživa san se i nisan ima nekih većih problema, osin zdravstvenih i financijskih. Mora san često ić kući u 3 i 4 misec radi pregleda. Onda je dolazila i ta druga godina faksa, di san tria nać posa i di san se triba još dodatno osamostalit. Tu san uletia u hotel, odličan posa, odlična ekipa, imala se stipendija i živilo se je mirno i sigurno. A mislin di neće, imaš ekipu Hrvata s kojima radiš i u svakon momentu se moš oslonit na njih. Taj Božić san osta u Danskoj radit, nikad si to neću prižalit, jebenti sve pare ovog svita, da san za Božić osta gori… još dan danas mi je to žaj. Međutin, uskoro je nastupila korona, stipendije san triba vratit, nije se radilo i živia san od te plaće šta san je zaradia u ta 3 miseca. Još me tadašnji cimer, mađar, zajeba za pare, nije platija par renti stana, pa san i stan mora otkazat. Ta korona u Danskoj, 3,4,5,6 misec 2020 je možda jedan od najgorih perioda mog života, ubilo me je fizički, psihički, moralno… Nisan moga doć doma, nije bilo letova, otkazalo mi je 3 ili 4, izgubija san masu love, nisan vidija svoje doma 8.5 miseci. Stari moj, znači nisan doma bija 8.5 miseci!!! Tu san proživia najveću depresiju života koja je trajala 20ak dana, u tih 20 dana se ekipa brinila za mene, bili su tu u svakon momentu, neću ih imenovat, pronaće se oni sami, velikin ljudima ne triba imenovanje ni zasluge. I tu drugu godinu faksa san odradia top, napravia vrh završni, dobija prvu diplomu i otiša san doma, da se refan, da dođen sebi i nađen svoj mir. I onda je sve nekako krenilo nabolje ili san bar ja tako mislia, početak 3. godine faksa najjači ikad, uživa san, radija, trenira, štedija za operaciju, bilo mi je vrh, možda najlpši period života u Danskoj, a onda san doša doma za Božić, sve je otišlo na online i izgubia se taj fizički kontakt s ljudima, svi smo se udaljili. Unatoč tome smo online uspili osvojit akademsko prvenstvo sportskog menadžmenta u Danskoj. Mislin jedan od najponosnijih momenata u Danskoj. Većina ljudi je mislila da neću otić studirat gori uopće i da mi je to fantazija, otiša san, onda su mislili da neću završit, da će mi bit preteško, završia san. I onda san se još naruga Dancima i ka stranac in diga državno, naravno ne sam, nego s grupon, e neka! Doma je bilo dobro, u početku, a onda, pa vi koji me znate jako dobro, znate šta je bilo tu u 4. misec. Na „dan D“ san opet otiša u Dansku, pozavršavat tih par ispita i predavanja i mogu za sebe reć da san to i dalje priskaka sve u hopu, bez velikih problema. Ovi šta me znaju, pogotovo ekipa iz hotela, je na meni vidija da to nisan isti ja, stari ja koji je otiša u Hrvatsku ima koji misec… Triba san se vratit na staro, ali sve je  to ostavilo nekakve posljedice na mene, kojih tada nisan ni bia svjestan. Da bi se vratia, san onda malo putova, malo bia u Danskoj, malo u Hrvatskoj i završia san faks sa nekih gorkin okuson u ustima. Sjeba me je Hrvat za stan, za cijenu u kunama koja je viša od prosječne Hrvatske plaće i izgubia san do tada vrlo dobra prijatelja. Koji je zna sve o meni i cilu pozadinu moje priče. Prouzrokovalo mi je stresa, utjecalo mi na završni, sjebalo mi neke druge odnose… I onda san se tria vratit u Dansku i dan prije puta, san dobija poruku da stan u koji san triba uć se proda, i da nemam di. Svejedno san sia na avion i uputia se u Dansku, pa nisu mater i čača pičku odgojili, moš me tuć, ali ja neću pokletknit. Križ svoj ću ponosno i uspravno nosit.

Ljudi koji nisu otišli tako vani, koji nisu živili sa drugin ljudima, koji van ne odgovaraju, ili koji nisu živili sami i borili se sa nekon depresijon i konstantnin problemima, me baš i ne mogu razumit i ovo in može bit smišno, ma smej se smej, drago je meni, da bar neko ovo uzme ka pozitivno, mislin i ja uziman pozitivno, ako ovako otvoreno pišen o svemu.

I sad ka kad se pitan šta san naučia u ove 3 godine?
Iša san studirat i naučit kako bit sportski menadžer, dobro to san valjda naučia, ali san naučia nešto puno bitnije, naučia san vrijednost života.

Naučia san cijenit ljude puno više i bit masu opreznij s ljudima. Naučia san da oni šta se puno fale, puno pričaju, koji se predstavljaju kao najveći i najbolji za sve, su ubiti najgori. Naučia san da postoji zajedništvo, da postoji neka težina u tome da si Hrvat. Naučia san da ova prethodna rečenica ne vridi… Znan da je ovo kontradiktorno, u svakoj naciji i kulturi ima miljun različitih ljudi, ja još uvik virujen u dobrotu i sad, odi, mogu nabrojat toliko više dobrih ljudi šta san ih upozna, i samo par, na šaku jedne ruke loše, ali ti loši su me koštali, vrimena, para, zdravlja. Naučia san živit sam, prihvaćat različitosti i dijelit suživot i privatnost sa cimerima. Naučia san da u životu ništa nije zdravo za gotovo i da će ti se nešto konstantno servirat, bilo dobro ili loše i na nama je da odreagiramo. Naučia san da triba gledat ljude ko pojedince i ne svrstavat ih u kutije i naša očekivanja. Naučija san plakat kad iden ća iz Hrvatske, i još jače plakat kad dolazin u Hrvatsku. Nauči san šta znači dom i domovina, a šta država. Osnažia san obiteljske vrijednosti. Osnažia san vjeru u Boga, vjeru u dobro, vjeru u ljude, vjeru u istinu, vjeru u pravdu. Potvrdia san sebi da je lova prokleta i da je daleko od sredstva za ostvarivanje snova i sriće. Potvrdia san sebi da u životu nije ništa bitno nego šetat uspravne glave, nosit svoj Križ i ostat čistog obraza i lica. Naučia san da je Konoba sredstvo ostvarivanja sriće. Naučia san da je „moj“ život u Hrvatskoj koji se masu oslanja na obitelj, koji se oslanja na obiteljske ručkove, koji se oslanja na međusobno poštovanje i uživanje, bolji od ikojeg života šta san vidia, di ljudi suplementiraju sve to s parama. Naučia san da na putovanjima učiš i razvijaš sebe, izlaskom iz svoje komfor zone.

Nisan naučia danski jezik i ne mislin ga naučit. Naučia san da su ljudi isključivi i rasisti. Naučia san da obiteljske, vjerske i ostale zdrave vrijednosti su sve čudnije u svitu. Naučija san ako imaš svoj stav, da ćeš bit drukčij i da nećeš bit najdraži ljudima. Naučia san da nije bitno imat iljadu ljudi, bitno je ne imat falše, nego one prave. Naučia san se nosit sa samim sebom, prihvatit sebe kakav jesan i ne bojat se reć šta mislin i osjećan. Naučia san bit direktan i iskren. Naučija san prihvatit da pravde možda nema na ovon svitu, ali ima je negdi drugdi, na nekon boljen mistu u koje težin doć!

Eto to san sve naučija u ove 3 ipo godine, možda san naučia još koju sitnicu, koju nisan odi naveja, možda i nisan naučija nešto šta odi nisan navea. Na kraju ću se zahvalit svima koji su sudjelovali u mon životu protekle 3 ipo godine u Danskoj, na dobar ili loš način, jer i jedno i drugo me formiralo da buden ovo šta jesan. I naučia san da je najbolja serija ikada u povijesti kinemoatografije Prosjaci i sinovi!

Naučia san i ove stihove koji mi daju pozitivu u svakom danu, koji mi daju svitlo (kojeg u Danskoj nema u 10,11,12,1,2,3 misec): Mirno prijeđi preko svega, s malo snage, s malo volje, svakog negdje sreća čeka, JEDNON MORA BITI BOLJE, ne misli na dane grube, dok u oku osmijeh traje, kad se zadnji snovi gube, ljubav uvijek snagu daje, NIKAD NEMOJ REĆI ZBOGOM, NIKAD ZBOGOM, SAMO DOVIĐENJA, JER ŽIVOT UVIJEK NEŠTO NOVO SPREMA, NIKAD ZBOGOM, SAMO DOVIĐENJA!

Eto ga onda do viđenja i nekih novih blogova, jer život uvijek nešto novo sprema! 😊