Surovi i naborani vrh Eurpskog kontinenta

 Nakon niza dana iščekivanja di ni sam nisan zna jel iden u Norvešku ili ne, došla je i ta srijeda, napokon, SAS (Scandinavian Airlines) je prista štrajkat i to baš dan ranije, te je ovo bija prvi let koji je iša iz Splita za Oslo. Nakon puna 3 tjedna. Dragec me bacia na aerodrom, kroz usporene i uzavrele Splitske ulice, prepune litnjeg prometa i fureštih. Inače, let je bia dosadan, pomalo i dug, skoro 3 sata, nisan ima šta radit, sve do zadnjih 6 minuta leta di je pilot u livon skretanju vrlo vjerojatno prekoračia stupnje nagiba, pa smo doživili vrtoglavicu, a nekoliko starijih (crvenih i suncen izgorenih Norvežana, koji su bili 70+) je palo u kratkotrajnu nesvist. Prema neslužbenin podatcima, navodno je nagea krila za 80 stupnjeva, šta nikako nije dozvoljeno, prema drugin podatcima sve je bilo regularno i normalno, ne znam. 

Sletia san, proša kontrolu, ubrza hod i stiga na vlak, inače na aerodromu postoje dva vlaka, jedan je brzi, e i sad taj brzi ide do grada 19 minuti i košta 200 Norveških kruna, a ima i ovaj spori, koji pazi ti ovo, ide 23 minute i košta 114 Norveških kruna, znači, ušteda od 4 minute vremena u Norveškoj košta skoro 90 NOK. Nakon naravno biranja ove ekstra sporije opcije san stiga u grad, a onda mi je krepa GPS na mobitelu, ni ja sam ne znan kako, a treba san doć do Jurre i sve šta san ima je bila adresa, ništa više. Na ton trgu isprid stanice je staja neki pandur, pa san mu uletia s pitanjen i reka da ja nemam pojma di se to uopće nalazi. Reka mi je tramvaj 17, stanica E. 
Par stanica kasnije san bia u ulici od Jurre, nazva san ga na mobitel i navea me veoma brzo do njega, na balkonu razdragani Ronald i Mate mašu, a Jurre se spustia doli otvorit mi vrata. Sia san s njima, popili smo pivo, izija san neke tortille šta su oni učinili za večeru i onda je bia plan otić do grada. Jurre je otiša leć jer je tia napunit baterije za predstojeće putovanje. 

Grad ko grad, okej, onako pari mi zanimljiv, ali ništa pretjerano, dapače čak i prešporak na stanicama od autobusa, šta nebi očekiva od tamo neke najskuplje i najuređenije zemlje Europe. Do grada smo se spustili na noge, motali smo se po centru, koji je bia decentno, pa čak i slabo osvitljen, bez puno događanja. Uputili smo se put mora i popeli smo se na neku tvrđavu, a ispod nje je bilo miljun stolica, ogromni ekran i dosta ljudi, mi koji nemamo veze šta se dešava smo se nageli i bacili pogled, kad ono, ludi Norvežani u parku prate EP u ženskom nogometu. Nas 3 nismo ni znali da se igra, toliko o tome... Uskoro smo se zaputili nazad do stana, di smo u prolazu ulica grada susreli nekog lika, srednjih godina, put starijih, koji prosi tako šta na zvučnik pušta party muziku i ka partija sam sa sebon na klupi, baza. 

Još smo malo popričali između sebe, a onda smo i mi otišli leć. 

Jutro je, izvlačimo se iz kreveta, Jurre i Ronald su se zaputili po auto, dok smo Mate i ja otišli u šetnju do botaničkog vrta, koji je bia u blizini stana. Oko 11 smo sve potrpali u auto i zaputili se do Drammena, koji nan je bia usput i tu smo tribali kupit još neke stvari za kampiranje. Ja san si uzea madrac za spavanje, a tu je Jurre mrtav ladan uzea prostirku koja ide ispod vriće za spavanje, prostrija je između polica dućana i samo se izvalia na nju. Mislin treba testirat prije kupnje... Ručak smo pojeli u obližnjen Burger Kingu jer je već bilo iza podne, a i auto smo trebali stavit punit, jer nije bia pun kad smo ga uzeli.

 
Uskoro smo opet bili na cesti, iduća stanica nam je bila Heddal drvena crkva. Jedna od 28 preostalih drvenih crkvi u ciloj Norveškoj, ujedno i najveća i jedina sa 3 zvonika. Uz Crkvu se nalazi groblje, a nasuprot muzej. Okruženje Crkve je mirno i spokojno, a kada se i službeno uđe u okrug Crkve, koja je ograđena kamenjima, prođe se ispod nekakvih drvenih kao vrata, i tu se osjeti miris drva, intezivno i drukčije, kao spaljeno i mokro drvo u istome. Crkva izvanka izgleda spektakularno i jako lipo, unutra nismo išli jer nisu imali nikakve povoljne cijene za studente, a i njima baš nije bilo nešto napeto. 

Uskoro smo bili 250 kilometara od Osla, tu smo stali uzet spizu za večeru, pa smo usput ostavili i auto da se puni, baterija nije bila ni blizu potrošena, ali obziron da smo imali priliku i da smo svakako stali, zašto ne. U dućanu san ima prvu dobrodošlicu Norveške, kupili smo sastojke za večeru, brate mili ono manistra bolognese, a di će to doć skupo, ka mora bit jeftino, to je studentsko jelo ono. Jeftino, pa da za nas 4, 600 NOK (500 tinjak Hrvatskih kuna)... 

Prvu večer puta smo odlučili spavat negdi usput, pa san naša neki smještaj, usri ničega na google kartama, a opet dovoljno blizu našeg sutrašnjeg uspona. Od dućana do našeg smještaja je bilo preko 100 km i tu se krajolik počea minjat, vidili smo jezera. kamenite visoke planine, fjordove i slapove. 

Za kraj nas je čeka automobilski uspon na planinu sa jako zelenim vrhovima, cesta na kojoj se ne mogu zaobić dva auta i stada i stada i stadaaaa veselih ovčica koja nan nisu dala da vozimo, jer je ta cesta njihova. Uskoro smo bili u smještaju kojega smo platili samo 800 NOK za nas 4, jako povoljno, seoska koliba u podnožju planina uz jezero. Počeli smo kuvat večeru, a nakon toga smo prošetali i tu nas je malo ugrizlo Norveško lito, brzo smo otišli nazad u kolibu i upalili grijanje. Bacili smo na UNO i pogledali par isječaka iz Borata i otišli leć, uzbuđeni pred sutrašnji prvi uspon!

Ujutro smo se probudili kasnije od očekivanog, satrani smo i jedva se izvlačimo iz kreveta, vani je prohladno, pazi rečenice ono 22.7 teško lito... Krećemo prema prvon pohodu, svi su valjda sve obavili, ja trčin nazad u kolibu, uziman rolu wc papira i s njon slavodobitno trčin prema autu i trpan je unutra, zlu ne tribalo. 

Krenili smo i pred prvi uspon smo stali na jedan od lipih pogleda, inače ima ih miljun i nismo stali i samo smo prošli kraj njih miljun, jer ih je miljun i previše. Pogledali smo fjord, koji je taman bia bez oblaka, iza bezbroj planina i oblaci koji gutaju planine, te fjord iza u nevidljivo. Nedugo zatin smo se našli na parkingu, parkirali smo auto i platili parking koji je košta 300 NOK. Krenili smo na prvi uspon, wohoho!!! Uspon na Kjeragbolten može započeti. 

Prvi dio je uspona bia po stini, malo smo se jače obukli nego šta je tribalo, pa san uskoro sta i krenia skidat robu sa sebe. Vani je sunčan i lip dan. Po karti koju smo vidli ovi prvi dio je najgori i iza toga će već bit lako, Mate se muči i u lošoj je formi, pa stajemo više puta. Razumljivo je, ipak je ima operaciju zgloba ima par miseci. Nakon strmog uspona i tog prvog dijela, kojega smo penjali po toj stini, usljedia je spust, u prekrasno zelenilo, te niz jezera, trava se zeleni. Krenia je i drugi dio uspona, bia je strm, ali ne nešto previše, od jezera i zelene trave smo došli do rijeke koja se probijala kroz kanjon put strmoglavog spusta prema fjordu.

Zanimljivo mi je kako se u malin metrima krajolik samo promini. Nastavili smo na nekom zaravnanju, a onda je usljedia i kao završni dio uspona, koji je bia masu gori nego prvi, doslovno stina, s dna gledaš gori i ne vidiš njoj kraja. Već smo se zagrijali, popili vode i pojili bananu, pa je to već išlo kako tako. Oko nas ljudi izmorenih lica, spuštene glave, ne znan zašto, ali ja san bia pun energije i onda san samo počea trčat tu uzbrdo dokle god je pogled seza, jedno 2 minute. Krepa san, tu san uzea pauzu i sačeka ostatak ekipe, a oni su zaključili da nisan nimalo normalan. Nakon toga je usljedila praktički šetnjica po kamenjima i riječicama, na vrhovima u ladu se nazire snig. Uskoro smo stigli i do te famozne stine koja je zapela između 2 planine. Mislin prizor je baza skroz, jer ka eto dole se doslovno ruši 1000 metara litica u more. Impresivno, na vrhu je red od 20 ljudi za popet se i slikat se na vrhu, znači ukupno oko 40ak ljudi. Slikali smo se, snimili, ja san razvija i Hrvatsku zastavu, a onda je neka Ukrajinka razvila svoju i počela se derat, pa san se i ja počea derat, dok san staja na stini. Neko je dobacija jel znaš da jeka može srušit stine i pokrenit odrone, na šta san u po glasa promrlja u bradu: "OĆE KURAC".

Siđen, sidnen jest sendvič, gledan prizor i ljude kako se tresu, kad ono nekih dvoje Njemaca se zaprosilo na toj stini, nasta je gromoglasni pljesak, pa se neki Njemački ovčar koji je gori bija s nama, osjetia prozvanin za čuvanjen reda, pa je počea lajat i mahnitalo skakat okolo, jer je bia odvezan. Kad je uvea reda i kad smo svi stali pljeskat, osjetia je miris mog sendviča, salame i sira, pa je malo protega noge da izvidi ima li šta za njega. Složia je onu pasju facu, međutin, stari moj, složija san i ja njemu facu, koliko san ja samo potrošia za taj sendvič, jebiga, čuko je osta bez zalogaja. Krenuli smo na spust, a ja san in konstantno punija glavu kako je spust opasniji od uspona 100 puta, jer si umoran, jer ka svaćaš da je sad to lako i da si tu. Nisu me slušali, došli smo dole relativno brzo, uz par stajanja, jer je i to bilo jako zahtjevno. 

Nakon dolaska na parking, prisvlačenja i kraćeg odmora u autu, Matu je uvatia grč, te je na vrlo glasnom mađarskon jeziku opisa svu bol nastalu iz tog grča, dok smo mi zbunjeno gledali šta se to zbiva. Auton smo se zaputili put Stavangera, nismo imali plan za spavanje, pa san naša neki hotel u Sadnesu za nas 4. Naravno, poslušajte moje tips & tricks za putovanja, nađeš hotel na bookingu, dođeš tamo, ispregovaraš nižu cijenu za 400 NOK u odnosu na booking i svi sritni i zadovoljni. Sobu smo platili 1100 NOK. Prije pronalaska hotela smo stali napunit auto i pojist pizzu, koja nas je izišla skromnih 250 NOK. Navečer je usljedila šetnja po Stavangeru, koji je po meni, malo veća verzija Aalborga te pinkicu zanimljivija. U luci smo popili pivo te smo se uskoro zaputili nazad u hotel i na spavanje. 

Ujutro smo se digli, te smo Jurre i ja otišli u đir po tom gradiću di smo spavali. Pričekali smo Ronalda i Matu da se dignu, te smo u 10 otišli u Stavanger na kavu i po namirnice koje su nam bile potrebne taj dan. Vidili smo Stavanger po danu i zaputili se na našu sljedeću ekspediciju. Pulpit Rock, ako se ne varam. Vožnja je bila kišna, maglovita i prohladna. Parkiramo auto i već klasično plaćamo parking 250 NOK. Hladnije je nego prijašnjih dana, puše neki vitar i neugodno je vrime, tmurna i niska naoblaka. Krećemo uspon, lagani prvi dio koji lagano i sporo diže, međutim sve je mokro i blatnjavo. Penjemo se na prvom nagibu, niti blizu ikakvom težem dijelu uspona od dana prije. Uskoro dolazimo do zaravnanja i par lipih jezera koja su se smistila na tom planinskom dijelu. Stajemo malo, pijemo i nastavljamo prema vrhu bez jela. Penjemo se kroz gustu šumu, te se pejzaž samo prominia, s live strane je litica, te tu i tamo otkrije svoju lipotu i čari kroz gustu maglu i kišu. 

Napokon smo se popeli na jedan od najlipših pogleda u ciloj Norveškoj prema Googlu. Šetan po toj stini, do mene Jurre i neka cura iz Engleske, i ja onako ka pa di je ta stina i taj pogled, cura se smije i odgovara to ti je to. Eto, to van je sve šta san ja tu uspija vidit od tog najlipšeg pogleda u Norveškoj. Udaramo slike iz kuta odakle i svi, da se vidi ta stina, ispod opet 1000 metri provalije i na kraju more. Jedini problem je bia, šta se zbog magle doli apsolutno ništa nije vidilo. Uglavnon, otvaran sendvu i sidan sa strane gledat ljude kako pažljivo prilaze rubu stine, koji je u ovoj definiciji ustvari 5 metara od ruba. Kad ono nova prosidba, taman u momentu kad san slikava svoje sexy Poljske votka čarapice! Ekipa plješće, opće oduševljenje, ko kad Hajduk da gol, a ja onako u svon stilu, ka jel ova rekla da ili će dole s litice, naravno da san to reka na engleski da me svi razume. Dio je svatija zajebanciju i umra od smija, drugi dio me etiketira ka debila, meni je baza bila baš top. I je da, rekla je da!

Krenili smo se spuštat, a magla se pogoršala na tom gornjem dijelu, pa nismo ništa vidili dok smo se spuštali, iako smo spust odradili ekstremno brzo jer je postajalo hladno, a i nama je ponestajalo vrimena, za nać smještaj. Na ton usponu, na točno pola, san vidia nekih dvoje "naših" koji su lagano s noge na noge išli dole i časkali međusobno. Momak i cura, govori ona njemu ka da je ovo bilo mnogo zajeban uspon, a ja sa strane ma mnogo zajebano bre, ne mreš believe it! Ovi dvoje zbunjeni, gledaju u mene i ka, jesi ti iz Splita, ja onako, aaaa ne ti si! Prokomentirali smo uspon i kako ni na 750 metara planine, usri Norveške nemoš proć bez našeg čovika. Pa tako nekako... Mi smo se u međuvremenu sad već spustili dok ja vrtin taj film u glavi i smješkan se sa samin sebon. Odlučili smo se zaputit put Odde jer nam je tu idući uspon, pa šta Bog da. 

Put do Odde i ta cesta, fascinacija, miljun slapova, tunela, cesta ide gori priko kanjona pa se opet spušta dole u te iste fjordove, ma fascinacija teška, uopće ne znan kako to opisat. Imali smo jedan dio di smo se stvarno tribali popet na vrh planine, znači punih 15 minuti vožnje, ja ne znam jesmo li vidili metar isprid nas, sva 4 vozimo očima, gledamo, nema crte jer su ceste u Norveškoj, ha, mislin ka planinska cesta usri ničega jebate, kakve crte... Uskoro smo dogovorili smještaj u Roledalu, tamo je i tesla supercharger, ajde fala Bogu, a nismo ni daleko od Odde. Došli smo u kućicu, ne znan koliko je koštala, već san se polako navika na cijene. Jurre i ja idemo napunit auto i onda imamo 45 minuti vožnje do Odde i tamo ćemo kupit stvari za večeru. 22 sata su, dućan radi do 23, a u nedilju u Norveškoj dućani većinon i ne rade baš, bar 90% njih. Stižemo, usput ton ceston viđamo prekrasne slapove, vrhove planina okovane snigom i naravno meni osobno najveću fascinaciju, glečer. Vratili smo se u kolibu u ponoć i krenili spremat burgere, ja san usput tia kupit pivu u dućanu, jer ka jedemo burger, međutin, vikendon u Norveškoj nema prodaje alkohola iza 18h, a priko tjedna iza 20h. Zamisli, prvo jedna piva je preskupa, dođe negdi 30-40 kuna i još ti ne da da kupiš kad oćeš, užas... 

Ujutro san se diga solo, prošeta san do još jedne drvene crkve koja je ostala, baš u ton mistu Roledal, usput smo auto još napunili do 100% i dobili smo besplatnu kavu, jer eto kafić nije još otvorija, pa su nan se smilovali. Danas smo se tribali penjat, međutin vrime je katastrofično, kiša je i ladno, nemoš ništa, umisto da ostanemo usri ničega, odlučili smo se zaputit do Bergena. Do Bergena nas je derala kiša, osin u dijelu kad smo čekali trajekt po ure, tu smo hranili neke vrapce sendvičen, ovi mi je čak jea iz ruke, šta u životu nisan vidija do sada. Stigli smo u Bergen i spavali smo u kampingu, ka i dosad, dosta sličan smještaj. U Bergenu je stajala još jedna drvena crkva, jako unikatnog izgleda, ne mogu ga baš opisat, pari mi neka azijska gradnja crkve sa zmajevima, a unutra toatlno drukčiji ambijent. Ma sami procjenite i pogledajte slike. 

Tu smo čak i platili ulaz 50 NOK, međutin samo Ronald i ja. Naravno iza toga smo se zaputili u centar grada vidit sve glavne znamenitosti, u nekih uru šta smo kupovali suvenire i pojili nešto, kiša se samo povećavala. Šetali smo ukupno po ure, kiša nas je okupala, do kože, jakete su promočile i s njih se moglo cidit tu vodu i kišu. Popili smo pivu u kafiću za, pazi sad cijene, 104 NOK, 0.35L pive. Pa ja san na aerodromima po svitu plaća po litre pive duplo manje od ove cijene... Iza smo Jurre i ja otišli nešto pojist i u smještaj, jer ja se stvarno nisan tia razbolit te da mi to usere ostatak putovanja. Kiša je u međuvremenu stala, međutin bilo je prohladno. Ja san se odlučia prošetat po kampingu, koji je bia uz jezero između planina. Nedaleko od mista di smo spavali san naiša na dva konja, pa san ih malo nahranija i pozabavia se s njima, trebalo mi je malo samoće. Navečer smo se zajebavali i spremali za leć. Pa je u tom zajebavanju Ronald ispod svog kreveta naša ogromnog komarca veličine dlana, kriča je po stanu ko curica, na šta smo mi naravno umirali od smija, na kraju kad je ovi sletija na pod, on je uzea čašu i tako poklopia komarca... Otišli smo leć.

Dižemo se ujutro, plan je otić ponovno do Bergena, udrit još jedan đir po gradu, usput napunit auto do 100% i pojist nešto negdi. Otišli smo u park na rub grada, koji je gleda na obe strane grada i fjord, međutin zbog niske naoblake i magle nismo uspili puno vidit, pa na slikama ne izgleda nešto specijalno. Dapače desna strana parka gleda na zanimljiviji dio grada, no kako je tamo smištena luka, bilo je nemoguće za vidit grad od pustih brodova. Oblaci se lagano spuštaju i izgledno je da će past kiša, pa odlazimo u jedan od rijetko otvorenih kafića u Bergenu. Stojimo u redu za naručit, svi naručuju kave i neke kolače, doša je red i na mene, govorin mu daj ti meni jedan kakao/vruću čokoladu, nešto tako. Konobar ni A ni B, mrtav ladan, nestalo. Jebote od svih kafića u cilon Bergenu uđen u vjerojatno jedini bez toga. Obziron da kiša lagano počinje odlazimo u muzej koji se bavi ratnom povijesti Bergena, te kako se misto razvijalo kroz godine. Bilo je tu dosta zanimljivih eksponata i informacija vezanih za ratove i kako je Bergen izgleda kroz povijest, kroz cilo postojanje grad je bia utvrda smištena između planina. 

Iza muzeja smo po kiši trebali prošetat do auta, pa smo stali u neki dućan i kupili one kišne kabanice koje izgledaju kada su pončo, naravno, jedina boja koja je ostala je bila roza, pa smo Ronald i ja, naučeni jučerašnjon lekcijon Norveške kiše, navukli roza ponča priko glave i po gradu. Ulazin u turski fast food i govorin liku Jalla habibi, durum kebab, ovaj mota 2 u 1, biće je bidan mislia da san mu neki rođak, crna brada, kovrčava kosa i mokri rozi ogromni pončo. Za stolon sidi njegova obitelj s kojon konstantno nešto priča, a do mene 3-4 navijača SK Branna, drugoligaša. On mene na turskom pita šta ćeš od sastojaka, ja odgovaran sve osin ovog chillija. Skužia san da mi je, kada su oni naručili, da veliki dupli kebab, a naplatija mi mali. Svaka čast habibi! :)

Izlazimo iz Bergena, prema? Ne znamo ni sami, u vožnji pokušavamo nać smještaj i ovaj put nan je uzelo daleko najviše vrimena, sigurno uru, svi bookirani, kiša je svima pomrsila planove za kampiranje i uspone. Nekako nalazimo misto u Eidfjordu. Super, stajemo u dućan, kupujemo stvari za večeru i alkohol. Mati kao iskusnom alkosu smo dali da nosi alkohol, no naš dragi prijatelj se toliko uzbudia da mu je limenka pala na pod usri dućana. Inače alkohol u Norveškoj je bolesno skup, tako da je limenka slučajno pukla, to bi bila šteta ispadanje jedne dobre pizze sa stola u Splitu. Nakon ugodne vožnje po kiši i opet predivnih krajolika, stižemo u Eidfjord, malo misto, ali predobro, smišteno u podnožju ogromnog fjorda, okruženog planinama i visokim vrhovima koji su opasani snigon, kako je bilo oblačno vrime, oblaci su misteriozno skrivali te oblake, te bi nan tu i tamo dopustili da vidimo vrh kroz njih. Stan je bia toliko dobar, prostran, ogroman na 2 kata, da smo ga jednostavno odlučili produžit još jedan dan, jer bi nam bilo logistički lakše kretat se od tu. Navečer smo napravili večeru i s pivicama otišli prošetat po gradu, bilo je baš ladno i jak vitar. Nadali smo se da će nas ujutro probudit sunce.

Ujutro nas nije probudilo sunce, nego isti pejzaž ka i dan prije, sili smo marendat vani na balkonu i samo smo uživali u pogledu. Taj dan smo odlučili otić na obližnje slapove, inače najveći slap u Norveškoj sa slobodnim padom.

Ukupno smo vidili 3 slapa, prošetali oko slapova jedno uru vrimena, te je nekome palo napamet da idemo dalje uzbrdo jako blatnjavin puten po kamenjima, da napomenen, tu san nosija jaketu, buff i vunenu kapu u 7 misec u lito. Padala je i kiša uz sve to. Nakon šta smo se popeli nekih 300 metara, oni su odlučili da bi se trebali okrenit i ić nazad jer je ipak jako opasno i kližemo se, s čimen san ja bia vidno razočaran. Otišli smo nazad u smještaj, napravli ručak i odmorili malo. Onda san ja u nekin turističkin knjigama pronaša neki kratki uspon od 2 kilometra koji je vodia do nekog starog Norveškog sela u planini, s njega se vidilo pola fjorda. 

Okej, ma ovo mora bit lako, reka san sam sebi, šta je 2 kilometra. Stižemo, parkiramo auto, iz neba prolom oblaka, po ovakvon vrimenu ne bi do dućana otiša, a kamoli se penjat po nekin planinama u Norveškoj di ne znaš teren. Mate se dozva pameti i odlučuje ostat u autu igrat igrice i slušat muziku. Mi se prisvlačimo i krećemo na ekspediciju. Dolazimo do znaka odakle je početak, uspon je označen crnon bojon, strogo za profesionalce, gledan to i po ovakvin uvjetima, bi i laki uspon bia zajeban, ali ajde, idemo probat pa šta bude. Uskoro nas je dočekalo iznenađenje, treba proć kroz neku rijeku, podnožje slapa, te se nakon toga verat po rubu stine do nekog stabla, odakle kreće kakav takav normalan put. Nakon 35 minuti klizanja i surfanja po blatnjavoj šumi i strašno nagetom kamenu, stižemo do slapa. Promjer slapa je 7 metara, dole je sigurno 200 tinjak metara di te slap može vratit na tvorničke postavke. Slap triba prić po širini i to je to, gazajući po nekin stinama. Dolazin do prve, svaćan da nema šanse se maknit dalje od ove stine, a i s nje će bit dovoljno izazovno vratit se nazad. Odustajemo od naše ekspedicije, vraćamo se prema autu, klizeći, padajući na guzicu, mokri ko pasi... Mati je laknilo kad nas je vidia, prisvlačimo se i gore idemo auton, pošto je cesta užas, auto gore ide u 30 svake ure, a auti od gore u puni sat, kako bi se izbjegla gužva i cestovni zastoji. Dolazimo gore, šetamo, uživamo u pogledu, oblacima koji skrivaju fjord i vrhove planina. 

Vraćamo se u smještaj i jedemo najobilatiju večeru od početka našeg putovanja, pijemo par pivi i uživamo. Oni se spremaju za sutrašnji pohod, jadni, ne znaju šta spremit, kako, di, ne znaju madrac napuvat... Smijen in se i dok ih obilazin s pivon u ruci, ko neki tata, objašnjavan in i pomažen kako da efikasno iskoriste prostor u svojin torbama. Nakon 10 minuti san odlučia oprat svoju robu, pa san je obisija po cilon stanu da se suši do ujutro. 

Dižen se u 8, ostavljan auto da se puni, kupujen sve potrebne namirnice u dućanu za današnji uspon. Auto je pun i vraćan se u smještaj i krećen se spremat, jer nisan sinoć. Oni se vraćaju iz dućana, ali se opet spremaju, jer se ipak nisu baš najbolje spremili sinoć, bez hrane i vode, haha... Negdi oko 10 smo bili na cesti i zaputili smo se za Oddu, odakle se treba još malo vozit i započinje naš najzahtjevnij uspon Trolltunga. Izabrali smo cestu koja je bila zatvorena, međutin to nismo znali, a trajekt koji je bia zamjena je bia premal, došli bi tek na 3. trajekt, koji je kreta za nekih 4 sata. 

Napravili smo detour od nekih 60ak kilometara, da bi otiši na drugi dio fjorda i tamo smo čekali trajekt po ure. Inače do tamo smo prešli most i ušli u tunel sa kružnin tokon, po ko zna koji put ovo putovanje, meni je to bila fascinacija iskreno, to san samo na televiziji gleda dosad. Čekamo u redu za trajekt, u autu puštam Abbu i nas 4 tresemo glavama, prozori napola spušteni, ekipa oko nas se polako opušta i oni počinju uživat u vibe-u kojeg smo im priredili. Uskoro stižemo u Oddu cestom koja nas je vodila uz sami fjord, kojega smo jučer djelomično uspili vidit iz onog sela. Parkiramo auto nedaleko od Odde i plaćamo parking za dva dana koji je iznosia nekih 700-800 NOK. Gledamo ljude koji se spuštaju, jer smo mi došli poprilično kasno već, oni u full opremi, sve živo imaju sa sebon. Nas 4 ko Lolek i Bolek u pizdu materinu, sve to zavezano nekako špagon, improvizacija na maksimumu. Jedino šta san bia siguran je da iman dovoljno vode čak i ako oni sva 3 ostanu bez nje. Izgledamo koda nemamo pojma šta nas čeka i di smo mi to došli, e pa stvar je bila, šta san ja bia svjestan da će ovo bit iznimno zahtjevno, a oni baš i nisu, hahah, odlazimo u wc i radimo zadnje pripreme pred uspon. 

Prva 3.5 kilometra prolazimo ka od šale, zezamo se, pivamo, dižemo atmosferu međusobno, iako, u početku je bia jako zeznut nagib. Iza nagiba se nalazimo na relativno ravnom dijelu, koji prelazi preko jezera i rijeka, pruža nan pogled na okolne planine, nalazimo se u dolini, a ustvari smo već na 400-500 metara, doli odakle smo došli, ni ne vidimo, jer je zid. Uskoro našoj lakoći hoda dolazi kraj, ispred nas, zid od planine, kojeg kad digneš glavu, pitaš se di je kraj. Čeka nas je kilometar tog uspona, mogu komotno reć da je ovo jedan od najtežih dijelova kojih san penja u životu, tehnični, ne toliko zahtjevan, ali nagib, koji je oko 20-30% nije baš ugodno. Kad smo prošli taj dio, sili smo, odmorili i digli glavu, ispred nas planina, okovana snigon, ono šta se činilo ka nešto malo sniga na vrhu, je ustvari ogroman masiv pun leda i sniga. Krajolik se polako minja iz stina i sniga u jezera i opet onu intezivnu zelenu travu i šumu. Divili smo se fjordu ispred nas, planinama koje su nas okruživale, rijekama koje su tu prolazile i svemu ostalome, osjećaj gori je bia famozan.

 Dolazimo uskoro do zadnja 4 kilometra i ne možemo više dočekat da stignemo, negdi na 80% puta  vidimo nekog starog čovika kako se kreće spuštat nizbrdo, izgleda je dosta izmoreno, pozdravljamo ga, a ja san se samo pita di će ovaj, pa zalazak će kroz 2-3 sata, nema šanse da se on spusti dole. Uskoro srićemo nekog Portugalca koji je trča treking tu sam sa sebon, pita nas odakle smo, ja odgovaran Hrvatska, on odma, di si brate, kako ste, šta ima... Ja odgovaran, smijen se i deren mu se Forza Benfica brate, a on će meni nazad Forza Hajduk Split! 1200 metri ljudi moji, 3 kilometra prije jednog od najlipših pogleda Norveške, sritneš Portugalca koji nabada hrvatski i zna za Hajduk, život je bia obojan bilon bojon u ton momentu. 

Zadnji kilometatr uspona je bia itekako težak, bili smo stvarno umorni, a teren je bia kamenit i zahtjevan. Tražija je baš puno opreza, kojeg je nama manjkalo. Oko nas prekrasne planine, miljun jezera koja se izmjenjuju po terenu, rijeke, snig, trava i fjord koji se ruši 1000 metara u jezero. Uskoro stižemo na Trolltungu, malu stinu, izbačenu iznad ponora koji se strmoglavo ruši prema jezeru. Uživamo u pogledu i udaramo nekoliko slika, a onda pokret!!! Ajmo diži šator, traži misto, zalazak je za uru vrimena, Ronald i ja smo digli šator stvarno brzo, Jurre i Mate su imali profi ogromni šator, za kojeg se tribalo namučit, pa in je nekih dvoje Nizozemaca koji planinare već misec po Norveškoj i tako koriste svoj medeni misec, pomoglo, dok san ja sa ruba Trolltunge ispija svoje jako zasluženo pivo i uživa u pogledu i zalasku. 

A onda se čulo buć, bać, boć i palo je sunce u Ringedalsvatnet jezero i pala je noć... Nedugo iza zalaska temperatura pada na već malo neugodnih 4 stupnja celizija. Pošto nan se nije spavalo i još smo bili uzbuđeni od cilog uspona, odlučili smo u Jurrinom ogromnon šatoru zaigrat na UNO. Bilo nan je super, međutin oko ponoć smo ipak odlučili ić spavat, jer bi smetali ostalin ljudima koji su spavali oko nas. To je bila noć kad san osjetia surovu Norvešku. Surovi, naborani i ledom okovan vrh jednog kontinenta, mora bit takav kakav je, izazovan i hladan. Temperatura je pala na -1, vlažnost u zraku je 98%. U šatoru smo spavali Ronald i ja, jednome i drugome su vriće za spavanje bile namjenjene za temperature od 10 stupnjeva i naviše. Noć nas je izila, ogromna hladnoća i vlaga su probile šator i iznutra, tako da je šator bia mokar izvanka i iznutra. Vriće za spavanje, torba, mobitel, apsolutno sve je bilo vlažno i mokro. Spava san možda 35 minuti u ciloj noći, ne znam jesan li se u životu toliko smrza, a onda sviće zora. 

Ustajem u 4 i nešto. Oblačin na sebe kompresijsku majicu, pa kratku majicu, pa još jednu kompresijsku, pa još jednu kratku, pa priko toga trening majicu Hajduka, preko toga još ka pulover bez rukava i za kraj jaketu, gore je buff i vunena kapa. Noge nisu bile problem, duple čarape, gege i kratke gaće za trčanje. Uživan u izlasku sunca i šetan okolo i naokolo ne bi li se napokon uspija ugrijat, sunce sramežljivo i sporo izlazi. Oko 5:05 je napokon prva zraka obasjala moje lice, na stini nas je 10ak ljudi, koji nisu mogli spavat, neki zbog pasa, neki zbog toga šta in je bilo hladno, neki jer in je šator bija prevelik itd... U ton izlasku sunca san zaboravia na ladnoću i postajalo mi je ugodno.

Temperatura se digla na već ugodna 3 stupnja, premija!!! Odlazimo u šator probudit Ronalda i Matu, spremamo se i odjednom Norveška ponovno pokazuje svoje oštre i surove zube. Počea je jaki vitar koji je doslovno tresa šatore i nosija sve šta nije bilo unutra ili sigurno zavezano i zabijeno klinovima u zemlju. Natira san ih da skinemo šatore, stavimo sve na leđa i krenemo dole, svima je ladno i svi se tresu. Nizbrdo krećemo oko 7 i 15. Nakon nekih sat vrimena spusta vrime postaje dosta ugodnije, skidan većinu robe sa sebe i ostajen u kratkin rukavima i nekoj laganoj jaketi za vitar. U spustu smo uživali sve do onog zida, kojeg san spominja jučer. 

Njima su tu kolina baš strašno patila, ja san svoja osjetia, ali ni blizu ka oni, jer san vidia izraze lica i gunđanje. Uskoro dolazimo i do zadnja 3 kilometra, Jurre i ja smo se malo previše nadisali svježeg zraka, pa smo počeli pivat i plesat. Ronald je jedva šeta nizbrdo, noge su ga satrale, a Mate je uzea bus do parkinga, jer je za njegove zglobove tu bija game over. Na parkingu smo, dolazimo do auta, oni se bacaju po njemu, sidaju, leže, ja se skidan i tražin misto za bacit se u jezero i osvježit se. Nalazin misto i uputija san se laganin korakon osvježit, međutin bija je znak za zabranu kupanja, pa san otiša u wc i tamo se okupa u sapunu na lavandinu. Uru kasnije krećemo za Oddu, sidamo popit kavu, 5 minuti od besplatnog parkinga do kave je Ronaldu i Mati strašno teško palo, šetali su ko patke raširenih nogu livo desno. Ja san se smija ka kreten i ruga in se u šetnji, pa su ljudi iz obližnjih kafića bacili oko na nas i njihova (Norveška) ozbiljna lica su se ozarila, bar na milisekundu, ili se meni to samo činilo... 
E, a nakon kave, nas je čekalo 5 ipo uri vožnje do Osla, koje san triba odradit. U vožnji smo imali par preusmjeravanja radi miniranja tunela i topljenja glečera, pa to baš i nije bilo 5 ipo uri na kraju. 

Na nekih 170ak kilometara prije Osla, po Norveškin, praktički seoskin cestama, me ulovia žestoki umor, svi spavaju... Budin Ronalda koji sida do mene i priča pizdarije da ostanen budan, odlučujen da stanemo i da ovako ne može dalje. Rekli su mi da uzmen 2 monstera i da će me to probudit, šta san ja i napravija, to je na mene imalo utjecaj ka najjača droga ikad. Osin tih monstera šta su me pukli, posta san luđak, cilo vrime san piva i svojin suputnicima, koji su kunjali zadnjih 2 ure nisan da spavat, diga san atmosferu i do Osla nismo stali pivat i skakat po autu, kada smo tek išli na uspon… Do Osla smo stali još jednon jer je trebalo izbacit te rezerve monstera koje san unia u sebe. Zadnjih 100km je proletilo, odveza san Matu na neki party, na koji mi se nije išlo, jer mi je treba jedan pravi pošteni vrući tuš i jedna ledena piva nakon ovog cilog dana i noći. 

Došli smo u smještaj, ima san prednost pri tuširanju, jer san požrtvovno vozia 6 sati, i na stolu me dočekala hladna piva. Bia san tako zahvalan šta se mogu otuširat u toploj vodi i skinit sa sebe znoj. Piva je bila slatka skoro ko ona na vrhu Trolltunge, ali ipak ne taj level. Nakon nekih 2 sata nagovora i par pivi kasnije san se nevoljko odučija s njima otić u kafić, na moju veliku sreću smo završili u nekom rock/metal pubu. To mi se sviđalo na prvu, volin taj ritam 70-80ih, ali kad smo došli… na ulazu ogroman natpis di se štuje sotona, unutra križ naopako, jeba san mater i njima i sebi šta smo došli odi… ništa donira san ton smeću od bara 90ak kuna za pivu i nevoljko san je pijucka čekajući kad ću ić u krevet odmorit se. Voljko san izbacia Krunicu oko vrata da je vidljiva van majice, ako mogu oni, e pa bome mogu i ja! Usput smo došli kod Mate i njegovih kompanjona, di smo se stali upoznavat sa svima, tu se desila smišna situacija di san se upoznava s nekon curon i ona mi nije čula ime, pa san se nagea put nje, da joj rečen ime da čuje, a ona ni 5 ni 6 samo poljubac. Norveško upoznavanje valjda… 

Sidili smo i pričali s njima, piva mi je bila na 20% i bilo je vrime za napustit ovo misto, iako vjerojatno ima najjeftiniju pivu u cilon Oslu, nije bilo šanse da popijen još iti jednu… Jurre je bia u priči sa jednon prijon od Mate, međutin, na žalost nije mu pošlo za rukon, pa smo razočarani Jurre, mrtvo krepani Ronald i ja ultra vjerski nastrojen, napustili to misto i našeg Matu koji je bia mortus. Kad smo izišli Ronald me pita jeli virujen u Boga, di je Jurre puka od smija i reka mu pa jel ti vidiš da ovaj nosi Krunicu oko vrata i ne skida je… pa smo imali duboke životne razgovore u Grenlandskoj četvrti Osla u 2 ujutro, po kiši… dok su nas lagano u noći gutale mračne ulice Osla, uspili smo zaključit ko je šta i ko viruje u šta... 

Napokon san dotaka krevet, izvalia san se na njega, ko prase u blato u svinjcu, eto tako san se osića sa ona 2 kušina i dva jorgana šta san ima…

ZADNJI DAN

Ujutro smo se probudili te smo Ronald, Jurre i ja otišli oprat auto. Na nekoj benzinskoj smo platili usisavanje 20kuna, iako to usisavanje, ha, realno nema veze sa snagon koju bi usisivač načelno triba imat. I sad se vi kao pitate kako ti znaš koliku snagu ima usisavač na pumpi, jel ti imaš neki certifikat za te tvrdnje!? Uspili smo kako tako oprat to auto i onda smo otišli do grada napunit auto i popit kavicu i prošetat. Doživljaj Osla mi je masu bolji po danu, koji je bia sunčan, sa ugodnih 23 u zraku, nego prvu noć kad smo došli, lip je grad, možda ću se opet vratit.

Pozdravili smo se sa Ronaldom koji je ima vlak za aerodrom i onda smo Mate i ja otišli do dućana po smrznutu pizzu, da dame i gospodo, u Norveškoj smo umisto konkretnog jela za oproštajni ručak jeli pizzu i salatu, možda jer se nikom nije dalo kuvat. Nema veze, ja san tu popija koju pivicu za svoj užitak i onda nas je Jurre odbacia na aerodrom, pozdravili smo se, Mate i ja smo se zaputili prema gate-u. Osta san s njin uru i onda san i ja laganin tempon otiša do svog gate-a. Di je posada Norwegiana ne moš virovat kasnila, pa smo propustili slot za poljetanje uru vrimena. 

Nema veze aj šta sad, uđen u avion, iman mix nekog voća sa kikirikijen i taman da ću načet to i čokoladu, evo ti obavijest, neko je alergičan na kikiriki i putnici se mole da ne jedu to na letu. Ma idi u kurac više, aj okej šta ću sad, pojea san čokoladicu, iman vode i bananu, to ću taktički odradit kasnije, a doma će me čekat večera. Izvalia san se na letu priko sva 3 sidala i odspava uru, a onda nas je sve skupa uznemirila stjuardesa sa pitanjen jel ima doktora na letu, na šta su se odma dvi Norvežanke ustale i pohitale u pomoć. Nisan se tija okrećat i zabijat nos šta se dešava, stavia san slušalice, pustia san si pisme, uzea papir i počea pisat ovo remek-djelo šta vi upravo čitate, usput san par puta zamolija Boga da pomogne osobi šta god joj bilo, odlučivalo se dobrih 30 minuta oće li ili neće bit sljetanja na neko drugo misto, čak se avion u jednom trenutku počea spuštat na razinu vidljivih oblaka, međutin nakon par minuta se ponovo krenia dizat i odustalo se od toga, a i ove dvi brižne doktorice su se vratile na svoje misto. Imamo još negdi biće uru leta do Splita, sad ću klepit sa najvećin gušton ikad ovu bananu koja je preživila jučerašnjih -1 sa mnon na planini, zadnji okus Norveške, zamisli ti to, Afrička banana!

Aj živili vi meni! 

TESLA - Masu vas me je pitalo kako je to vozit Teslu, koliko te je došla renta, jel ti dosadno čekat da se auto puni itd.. Pa ću evo ovu malu selekciju bloga odvojit na besplatnu reklamu za Teslu, ipak je on bia Hrvat, pa eto firma s njegovin prezimenon može imat reklamu.
Baterija nan je trajala nekih 4-5 sati, zavisi o stilu vožnje i terenu, kada god smo vozili oko 80km/h baterija nan se najbolje ponašala i sporo se trošila, kad god bi ja dotaka autoput i vozija priko 100km/h baterija se trošila puno brže. Prvih 20% baterije se troši znatno sporije od ostatka i dugo drži, zadnjih 20% baterije se cidi samo tako, bolje je šta prije auto stavit punit. Najduže punjenje sa 8% do 100% je trajalo 50 minuti. Punjenja nisu dosadna i dapače potrebna su, svakako na takvoj ruti i putovanju ka šta smo mi odradili, u vožnji se tribaju napravit pauze za odmorit se i stat. Baterija se isto tako sama puni kad se ide nizbrdo i ne dodaje se gas. Autopilot je smeće i ne sviđa mi se i ne virujen mu. Norveške ceste imaju širinu od jedne ipo trake, bez povučene trake u sredini, pa onda auto to bunca i nije ugodno. Također u zavojima ne uspori nego drži brzinu, pa je osjećaj neugodan, čin ugazi na crtu, auto poludi. 

Autopilot od mene ima jednu veliku aščinu priko cilog dnevnika. Tempomat u Tesli mi se sviđa i ne sviđa, sam dodaje i otpušta gas, dolazi do najveće brzine iznad ograničenja di kamera neće slikat, ali isto tako zna samo iz ničega zakočit lagano, šta te ko vozača iznenadi, isto tako zna zajebat skeniranje semafora, znakova i crta, pa pipi i krene okrićat volan, šta mi se ne sviđa niti malo. Obziron da na ovakvim cestama sičeš zavoje kako bi vožnja bila ugodnija, auto, ukoliko ima bilo kakvu pomoć upaljenu, to signalizira kada ćeš se sad zabit u zid ispred sebe. Uglavnon, Tesla ka auto mi je bia najbolji kad su mi prozori bili spušteni, isključena sva pomagala i svirale su pisme koje smo mi tili, eto! Još jedan veliki minus je da se sve kontrolira priko ekrana i šta sad recimo ekran se zacrni, nemoš ništa, ni brisače nemoš uključit! Mislin da tehnologija još nije dovoljno napredovala ili da jednostavno u ovom slučaju manje je više može igrat veliku ulogu. 

Trošak za ovo 10to dnevno putovanje po Norveškoj, sa smještajen, avionskin kartama, jako jeftinim auton i besplatnon cestarinom (zahvaljujući Jurri), hranom, me je izišlo oko 12.000 hrvatskih kuna.