Kosi toranj u Pizi i glavni grad renesanse - Firenca

 I kao što to već biva, došla je ideja za novim putovanjem i novom destinacijon. S Italijon iman dosta nedovršenog posla, bia san tamo miljun puta, mislin da je to zemlja u kojoj san bia podjednako ko i u Bosni i Hercegovini, a to je zabrinjavajuće… Toskanu san obiša uzduž i popriko prije 2-3 lita, međutin, nisan stiga vidit Pizu i Firencu, pa je tako nedovršeni posa pokuca na vrata.

Klasični uvod (alkohol) :

Naravno, u kafiću san, pijuckan pazi ovo, koktele, nisan na pivi, čudno. Uglavnon, naša draga doktorka je rekla kako ide na Barbados sa momkon na 10ak dana, na šta san ja odma sebi složia kombinaciju u glavi da bi i ja triba negdi otić. Dolazin u stan, gledan destinacije i odluka pada na Pizu. Karte se kupuju u nedilju, na poluvrimenu Hajduka, koji je tad gubija 1-0 od Istre, aj popravila mi je ta ideja o Italiji malo raspoloženje. 

Idući je četvrtak, tjedan dana kasnije, opet san u iston kafiću i sad san na pivi, doktorke nema, leti sutra za Amsterdam, pa će dalje, smješkan se, drago mi je, znan da i ja sutra letin. 

Petak je jutro, dižen se sa kauča i spreman se. Prčkan po ruksaku, dok lagano ispijan čaj, nešto san sigurno zaboravija, ali ne znan šta, u ruksaku ne fali ništa, ma nema veze, čega nema bez toga se može. Šetan do hotela, da si napravin sendve za put i pozdravin sa Željkon i tad se sitin, pa dobro nije falilo u ruksaku, ali je falilo na ruksaku, zaboravia san ponit oni jastuk za putovanja šta ide oko vrata, a jebat ga sad…

Sidan u vlak za Vejle i onda ću od tamo na bus za Billund, u vožnji vlakon čitan knjigu i chillan. Dolazin u Vejle, skačen na bus i iden na aerodrom. Inače vrime vani je bilo užas, jak vitar i kiša, hladno je. Dolazin na aerodrom i lagan san, doša san na vrime. Ulazimo u avion i poljećemo, dosta turbulentno poljetanje je bilo, odma san se unervozija, jer ne volin kad tako puše jak vitar i avion ide gori doli, avanturist san i sve to stoji, al đava je straj… nakon šta smo poletili san se izvalia priko sva 3 mista i krenia spavat, e tu mi je falia kušin, ko kaže da u Ryanair-u nema mista za noge; LAŽE! Vidiš kako ima, samo triba letit manje popularne destinacije.

Letimo preko Alpa i Dolomita i sljećemo u Pisu, izlazin iz aviona, osmijeh od uha do uha, sunce je, 13 stupnjeva, skidan odma jaketu sa sebe, dođe mi da je bacin u smeće, ah to sunce… ulazin u metro (vlak) šta vozi do grada i od tamo odma na noge kroz grad do Tornja. Već su 3-4 ure popodne, nemam baš puno do zalaska i zatvaranja. Kupujen kartu za sve znamenistosti koje se tamo nalaze, proću ih redon, kasnije. 

Prvo san se odma popea na Toranj, ulazin dole, gledan gori, stvarno je zakrivljen jebate ono, čudno. Korak po korak, Kinezići (Azijati nemam pojma jesu li Kinezi) i ja cupkamo, u glavi mi pisma od Jole, “hodala je malo lijevo, hodala je malo desno, bilo joj tijesno”, a bome i ja san korača malo livo, malo desno po onin skalama. Moji suputnici(penjači) su se stali odmorit i smijat, jer in je bilo čudno.

Ništa popea san se gori, sta, diga pogled i oduševia san se. Prekrasno nešto, uživia san se, bacan tu par slika i vješto izbjegavan ogroman broj ljudi sa aparatima (opet frendovi iz Azije, al ovi put su bili od svugdi). Od gori iman dojam kada je se tu otvorija neki teleportacijski portal i sad se to ka samo stvorilo tu, cila Pisa odiše jednon drukčijon energijon osin tog trga. Penjen se još kat iznad i zoven mamu na videopoziv, da malo i ona vidi čari Toskane. Katedrala od gori izgleda impresivno, dojmljivo, impozantno, s toliko detalja, grandiozno! Iza u pozadini se vidi Krstionica, isti opis ko Katedrala, a sve to okružuju zidine grada. S druge strane doduše se vide brda i stadion, koji, ma posli ću o stadionu. 

Krenia san se spuštat doli, boli me malo stopalo, nekidan san ga satra na trčanju, ali me već muči neka dva miseca, ispri mene, isti onaj čovik šta je iša uzbrdo, pri kraju smo skala, kad tuf, brat odlučia testirat silu gravitacije, falia skalu i zapliva, skačen priko dvi skale i vatan ga, dobro je, u zadnji čas, zabili smo se u zid, jer kako je koso, odnilo nas je na jednu stranu. On se smije, njemu to zajebancija, dobro je šta ću sad, smijen se i ja, prilazin ga i izlazin vanka. Zrake sunca me još uvik prate, odlazin do Katedrale, ulazin unutra i divin se. Cila Katedrala je nekako mistična, tiha, prostrana i ogromna, na zidovima beskonačno umjetnina, sidan, upijan trenutak. 

Na krovu ogromna umjetnina, prije toga put do nje zlatne kockice, ma nevjerojatno nešto…

Samo stat i divit se šta reć, odlazin do livog dijela Katedrale, tu je misto za molit se, koje nije baš turističko, ka odvojak je, isto ima Oltar, posvećen Mariji, kleknem i prepuštan se molitvi, to jest više zahvali, nego molitvi, zahvali šta san sad tu di jesan u ovon momentu. Izlazin iz Katedrale i odlazin do Krstionice, izvanka je puno bolja nego iznutra, iako, slike na staklima su famozne, isprazna je, sa Oltaron u sredini. 

Izlazin od tu i iden do groblja tj. Camposanta, jako lijepa arhitektura, klasični stil koji odiše Italiju, na zidovima niz umjetnina, koje objašnjavaju mnogo toga, najčešće neke povijesne događaje, na podovima su grobovi mnogih poznatih Talijana. Neke su umjetnine oštećene s vremenon, ali zato je muzej s druge strane, koji ih je vjerno rekonstruirao, pa se dobije doživljaj svega toga, u malo modernijem izdanju, sa više boja. 

Nakon šta san proša sve ovo, san otiša i do gore spomenutog muzeja, da sve to doživin na jedan drukčiji način. Dok san ja sve to obiša došlo je vrime zalaska, koji me oduševia, magično rozo-ljubičasto nebo, priozor za poželit, dosta turista je već otišlo, tako da san praktički cili trg ima za sebe i lokalce. 

Prepustia san se doživljaju, sija san tu i samo uživa u pogledu. Uskoro dolaze neke dvi tete, deru se nešto, ne slušan baš i ne da mi se razumit, kad ono, tete iz Hrvatske, namištaju se za sliku i daju jedna drugoj komplimente kako dobro izgledaju. Svidila mi se njihova vibra, bacia san in bazu, nasmijale su se, a ja san otiša do hostela.

Tu san upozna nekog Belgijca, od 18 godina koji putuje vlakon po Europi. Bia je ima 2 tjedna u Hrvatskoj, doduše samo Zagreb, jer kako kaže na obalu se vlakon baš i ne može, slažen se s njin, infrastruktura željeznica u nas je da te Bog sačuva. Probudia je u meni sjećanje na mojih 18, putovanje u Marseille, ludo i bezglavo, sa njih dvoje, maloljetnih. Zamisli ej, 18 godina, jedan od najopasnijih gradova Europe i ti si najstarij i odgovorni, jebate. U svakon slučaju, iako je njegova priča bila zanimljiva, ja san bia gladan i tia san pojist jednu dobru talijansku pizzu. 

Pa san se tako zaputia u sjeverni dio grada do neke pizzerije koja je bila najbolje ocijenjena u ciloj Pisi, šetam kroz grad, lagano, namjerno kroz neke zabačenije djelove i stižen do stadiona. Pari stara komunistička, betonska gradnja, koja tako nezgrapno stoji usri grada, okolo sve žice i ograde, asfalt toliko naboran i razbijen, da me uopće nije sram Splitskog asfalta… 

Šetan tako ja dalje kad ono, prvo san mislia da je zatvoreno, jer je isprid te pizzerije bar, koji je bia zatvoren, odlučin se malo prošetat dalje, kad ono, to je bia samo za take out, ništa, nije mi se dalo uzet pizzu i sist u neki mračni kvart u Pizi kraj stadiona, odlazin nazad do Tornja, prolazin opet kraj stadiona, samo s druge strane, nema ništa svitla, isto s jedne strane betonski zidovi od xy metara, s druge strane ograda i bodljikava žica od xy metara. Neka ekipa stoji tu i mrko me gleda, nisu ništa rekli, proša san, glumia san da nisan zainteresrian za njih i složia san svoj lagani hod, kada točno znan di san i di iden. 

Dolazin kraj Tornja, tražin di sad, prolazin nekon uličicon, zaustavlja me prvi, pa drugi, pa treći oću li jist u njih, odbijan, znan ja šta ja tražin. Par metara dalje, neki gospodin, starij, 60+, osmijeh od uha do uha, prilazi mi, pita me jesan li solo i jel tražin za jest, govorin da jesan i da bi nešto malo jea, govori on meni, ma dođi, uzmi pizzu, još ćemo ti i popust dat šta si sam. Nisan naivan, ali u njegovin očima san moga vidit iskrenost, uvodi me unutra, uziman pivu i pizzu sa pršuton, parmezanon i rikolon. Večerajen, do mene neki starij par iz neke zemlje Engleskog govornog područja, naručuju na Talijanskom i lome jezik, ne bi da pričaju Danski. Da se razumimo, svaka čast na trudu, ja ne pričan Talijanski! Ali ako je meni ko strancu zaparalo uši, mogu mislit koju su operu priredili Talijanima u restoranu. Skoro san gotov s jelon, vrludan pogledon okolo, u restoran ulaze dva mladića s pasima, ne malin nego ono, pošteni pasi i s njima svećenik. Bia san na mobitelu, vidia mi je maskicu, pozdravia me, nasmijali smo se jedan drugome i nastavia svak svojin puten. Tražin račun, spreman san za daljnje istraživanje Pize po noći, kad ono stvarno, skinili su mi 2€ sa računa. Svaka čast, naravno vratia san ja to kroz manću. 

Piza živi po noći, ima nekoliko štacija, to jest, trgova i lokacija po gradu koje su vrvile ljudima, većinon domaći, rijetko ko je bia stranac, kako san se dobro i živo osjeća, uh, noć, toplo je, petak, grad živi, ludilo je… odlazin nešto kasnije do hostela, nastavljan priču sa Belgijcen i iden leć.

Firenca

Dižen se i marendajen sendvič. U hostelu na aparatu za kavu uziman vruću čokoladu za 0.50€. Izlazi čaša, izlazi šećer, izlazi žličica, a čokolada nigdi, me nek ide u kurac i aparat za kavu i po eura. Ostavljan to tu, izlazin vanka i iden na feratu. 

U ferati san bia uru, sluša san muziku i priča s materon na poziv, gleda san kroz prozor, ali iskreno, nije bia baš neki top pogled, bilo je oblačno i toplo. Stižen u Firencu, razvredrilo se točno stanicu prije, stavljan cvike, nabacujen osmijeh i kako bi reka uvijek aktualni ZM: “AJMOOOOOO”

Prva lokacija je Piazza Santa Maria Novella. Mislin se oću li uć unutra ili ne, zaključujen da mi se ne da, možda kasnije, kad ne buden više ima ideje (to se nije desilo, u Firenci nemoš izgubit ideje). Inače trg je pun štandova, voće i povrće se prodaje na svakon kantunu, a trg je poznat po tome šta su u povijesti tu skidali glave hereticima. Trg je ogroman. Sidan, razmišljan, jebate, koliko je tu heretika moglo stat od puta, smijen se sam sebi, s čin se ja to bavin i kakve mi to misli prolaze kroz glavu, ali dobro je, očito nisan prvi koji o tome razmišlja, jer je neko triba sve to organizirat i izračunat i izvršit… dobro, aj dosta je, otiša san stvarno daleko s ovin…

Iden dalje bez plana i programa, iman cili dan ispred sebe, povratne karte za Pizu nemam, niti je želin imat, spontanost. Dolazin tako do Cappelle Medicce, pričan s teton na Talijanski i tražin popust za mlade, ispod 25, daje mi kartu za 2€, koja inače košta 9€. Prolazin kroz rengen, a on mi govori kako Coca-Cola nije dozvoljena unutra i kako bi je treba ostavit tu, okej, vadin iz torbe dvi boce, u njoj voda, smije se on i govori, ne ne, voda je dozvoljena, samo ti. Još ja u sebi mislin, koja kola, ali dobro da, bilo je u boci od kole. Prolazin kroz prizemlje, tu je izloženo dosta toga, skulpture, slike, zlato, baza iskreno za vidit, tu i tamo slikavan nešto, više upijan dojam. Brzo san to proša i penjen se skalama uzbrdo, skrećen livo i naša san se na najlipšen mistu na svitu, nisan nikad moga virovat da postoji nešto tako dobro, tako detaljno, tako ispunjeno, ujednačeno, usklađeno i ne napadno. 

Raskoš i kič, a umjereno… Provodin dosta vrimena tu, baš san se osjeća top, malo dalje je bia dio sa skulpturama Michelangela, ha, Tomo i umjetnost!

Bacit ću van koju sliku, nemam šta puno pisat, “nisan školovala”.

Izlazin vanka, pun dojmova, još je sunce i sad je jače, skidan jaketu i trpan je u torbu, jedva je nekako stala, malo dalje od Crkve se dešava provjed komunista Italije, sta san, zabilježia moment i posla sliku Željku, inače to već postaje tradicija, zadnji put u Oslu, su crveni isto prosvjedovali i isto san se nekako zateka tu. Dobro, nisan doša u Firencu radi prosvjeda, nego radi, kroasana sa pistachijen, stajen u neki kafić, kupujen jedan, bia je vrh i nalazin se ispred Katedrale u Firenci.

 Kusan tu taj kroasan, miljuni i miljuni turista svugdi, bacan koju sliku i prvo iden učinit đir oko Katedrale, ogromna je, nemoš virovat. Ispri Katedrale su konji, ima ih dosta, sa kočijama i onda ka voze turiste okolo po gradu, isto mi je žaj tih beštija, dođe 101 glupi turist i onda in se tu nabije u facu nebi li ih slika ili pomazija, daj sinko, odjebi i onda kad se konj naljuti, se pripadnu i počmu kričat… razumija bi da su to dica, ali odrasli ljudi, eh… dobro žugan opet.. 

svakako stojin u redu za uć u Katedralu, trialo je nekih 20 minuti, ulazin i ogromna je, baš baš ogromna, dolazin do Oltara, na krovu ogromna umjetnina, stojin, divin se. Ja uopće ne znan kako van opisat taj osjećaj divljenja, osin da me bolia vrat, jer san ko malo dite gleda gori u nebesa, ništa, riješit će to kiropraktičar u ponediljak! 

Ispri san Katedrale, Hrvatska obitelj je isto tu, 3 dice, mama i tata, on cili uživljen slikaje s aparaton, ali ga nema ni na jednoj slici, prilazin i nudin se da ih slikan, naravno, odma su prihvatili, pozdravia san se s njima i nastavia dalje, gledan okolo, di da se slikan, namištan mobitel, kad prilazi mi jedna cura, oko 30ak godina, počme na Talijanski, skužia san da me pitala oću li da me slika, dajen njoj mobitel i tako ona tu mene slika, ona priča nešto na Talijanskom, ja njoj odgovaran na Engleskon, skužia san da živi u Firenci i da je nova tu, ja san reka da san iz Splita i Hrvatske, al da trenutno živin u Danskoj, pa me pitala kako i šta, pa san se tu pogubia jer je moje iole nabadanje talijanskog tu stalo pa san na engleski počea. Stali smo tu dobrih 10 minuti, a onda san je pozdravia jer mi se negdi pila vruća čokolada, ona od jutros. 

Prija mi je preporučila da oden do Trga Republike i tamo na rooftop bar, to san i učinia.  Na trgu, mali ko lunapark, neki sviraju jazz, predobra vibra, sunce je, sunce!!! Toplo je! Ajme šta ja volin ovu Italiju, penjen se gori na roof, sidan, naručujen vruću čokoladu i uživan u pogledu, ova nije bila baš po eura ko i ona jutros, ali san se zavalija, ispija je i upija sunca. 

Kad san triba platit, odbilo mi je karticu, usra san se da mi nije slučajno negdi skinilo novce, plaćan kešon i sidan u taj centar i pokušavan se prijavit na mobilno bankarstvo, neće… lud san, to mi se zadnji put desilo u Lecceu kad san bia s Majon, srića ona mi je tu kupila kartu pa san joj refa u Kunama, razmišljan šta ću sad, iman dovoljno keša za ručak i kartu do Firence, dobro je, aj. 

Pokušavan se prijavit 10 minuti kasnije, dobro je, sve radi, obavijest stoji da je mastercard pa… 

Šetan dalje do mosta, 13 stupnjeva je u zraku, gutaju me ulice Firence, prepuštan in se, oko mene horda ljudi. Dolazin do mosta, pita san neku curu da me slika, iznenadia san se, jer mi je odgovorila na Engleskon, pa san upa u priču s njon, iz Amerike je i putuje Italijon, ekipa s kojon je išla je skupila neku virozu pa su u hotelu. Slika san i ja nju, jer triba vratit uslugu. 

Otiša san nakon toga do palače Vecchio, prelipo, miljun umjetnina, veliki prostrani trg, opet se divin, slikavan sto slika, ali mi uskoro počinje krulit u drobu. 

Iden do Za Za restorana, preporučila mi ga je Antonela, ona je odradila erazmus u Firenci. Dolazin tamo, simpatični konobar me pita za koliko ljudi misto, ja govorin solo, govori on, “eh your date dumped you, no problem, this is Italy, this is Florence, you find love here…” smijen mu se i govorin kako me već dovea do stola za dvoje, ću i ručat u dvoje, gleda me zbunjeno, stavljan nasuprot sebe torbu i govorin mu, eto nisan sam. Naručujen manistru sa patkon, to san obožava jest kad san bia u Toskani već prije, ova nije razočarala, bila je dobra, ali ni približno ka ona ima par godina, uh, još mi je u glavi! Nebitno, pijen pivo, chillan, prilazi mi neki starij Talijan i pita me nešto, ne razumin ga, sida stol do mene i počinje ljutitu komunikaciju sa gestikulacijon ruku, žali se na konobare, čita novinu i svako sekund opsuje nešto. 

Ruča san, otiša dalje na Borninu preporuku Crkve Svetog Duha, a to je isto ludilo, grobovi svih popularnih u Crkvi, miljun umjetnina i umjetničkih djela, oduševljenje, dolazi mi osjećaj za Molitvu i zahvalu, klečin i molin se, neka dica koja su bila okolo i šta su se derala, su se skupila, to jest, roditelji su ih skupili i rekli da budu mirni. Ova Crkva je stvarno fantastična, okruženje, vrtovi, umjetnine, sve je top! 

Odlazin opet do mosta, inače jedini most koji je preživia bombadiranje u prvon svjetskon ratu u Firenci i most na kojen je nasta pojam bankrota. Tu su trgovci na klupama prodavali svoju robu kroz povijest, pa kada nebi platili danak vlasniku klupe, to jest, gradu, vojnici bi po noći razbili tu klupu, te se ovaj pojam vezuje za bankrot, ili ti ga, puknuta klupa. Nastavljan dalje, nisan još bankrotira, umisto klupa sad su tu štandovi. 

Stajen u dućan, kupujen si pivice i iden na Piazzale Michelangelo odakle se vidi Firenca. Odlučia san doć prije zalaska, da uživan u cilon zalasku. Slikavan pogled, kad prilazi mi neko s leđa i ka jel me se sićaš, opet ona Amerikanka s mosta, smijen se, govorin ajde oćemo opet rotaciju, ti mene slikaj, ja tebe. 

Slika vjerno prikazuje trenutak pregovora.
Brzo smo se dogovorili, slikali se i onda san je pita šta će sad, rekla je da će brzinski pogledat zalazak i da žuri dalje, sidamo na skale, di je bilo miljun ljudi, okrićen se, posuđujen upaljač i načiman pivu, vraćan upaljač i dobivan ovacije ljudi oko sebe, znate ono savršeno otvaranje kad je iz prve kresenete i onda se još čuje čep, eto tako je bilo. Ništa, prilazi mi par Španjolaca koji su pretpostavljan tu na ekskurziji, daju mi upaljač i pive, haha, ništa pootvara san in to, uzea guc i uživa u pogledu. 

Uskoro je doša sumrak, Amerikanka je otišla ća, ja san osta, nije još bia mrak, a od tu san tia vidit Firencu i po mraku, isplatilo se čekat. Spuštan se nazad u Firencu, lutan gradon, gutaju me ulice. Antonela mi je rekla da triban probat neki kebab, pa san otiša tamo, znan, znan, u Italiji jest kebab, ali nemoš virovat, bia je top. Uglavnon, u ton kebabu, priča lik samnon na talijanski, ja njemu isto na talijanski, pita me zašto ne pričan talijanski ili španjolski, govorin mu zato šta nisan nikad učia, čekanje je prošlo brzo i ugodno moran priznat, baš neki top likovi. Onda san triba ić u neki bar, isto na njenu preporuku, no međutin, bankrotirali su, jer su prodavali čašu vina za eur. Hah, jebiga, malo san se još izgubia po gradu i onda san otiša na vlak za Pizu. 

Stiga san u Pizu kasno navečer, oša u dućan kupit stvari za sutra za jest, složia sendve, tušnija se, popriča s onin Belgijcen i otiša leć.

Probudia san se ujutro i u planu mi je bilo uzet La Gazzettu dello sport i sist u kafić i pročitat je, međutin nisu je imali, pa san se zadovoljia sa Il Tirrenon, pojia san kroasan od pistachia i popia latte machiato. 

Na aerodromu san, tipkan sa Kosoron neke informacije o letu, jučer je nebi bilo turbulentno, pa mi daje izvještaje. Isprid mene. Ma ustvari.

Koliko puta van se u životu desilo da ste zaboravili obuć gaće (hlače, trenerku, traperice, rebe) i takvi izišli vanka? Koliko van se puta desilo da ste imali samo tange i gori hoodicu i da ste takvi išli na let? 

Ispri mene, na check in-u, cura u crnoj hoodici i žutin tangama, stoji, ja gledan, mislia san prvo da san nešto krivo vidia, nisan, stvarno je.

Ova Italija stvarno ima smisla za modu, ako se to može nazvat modon. 

Prolazin check in, ukrcavan se na avion i na letu sam za Billund. Inače u Pizi je sunce, toplo je, jaketa skoro pa ni ne triba. Prva obavijest čin smo ušli je bila, u Billundu pada snig i 0 je stupnjeva, reagira san relativno glasno sa bljak, par ljudi se nasmijalo.

Ništa evo me letin prema Billundu, let je zasad miran, nema nešto pretjerano turbulencija. Pišen ovo i ostajen u ton osjećaju slobode i zaljubljenosti, u osjećaju topline, sunca, Mediterana, mirisu kave, pizze i kroasana od pistachija. Iman sa sebon sendve od mortadele i sira i par kroasana od čokolade, to mi je za kasnije, za vlak, da zatvorin oči i vratin se u topli kraj. 

Koraci prvi dan: 24.000+

Koraci drugi dan: 27.000+