Nizozemska - Obitelj?

Znaš, mislia san kako nazvat ovi blog, na početku puta san ima naziv, odma, retorički naziv obitelj i upitnik, naravno aludirajući na to šta se dogodilo sa izostankon reakcije hns obitelji na situaciju sa Livajon. Na kraju, osta je isti naziv, nemoš virovat, ali u drukčijen ozračju i značaju.

Utorak je, letin za Amsteram, sidin u avionu i dopisujen se s ekipon i planiran di ću i šta ću radit po Amstedamu. Solažica san, rezervira san neki smještaj blizu centra i otiću prvo tamo odradit check-in i ostavit stvari.

Sljećen i dolazin do hostela, lik na recepciji me pozdravlja sa dobar dan, diš ti brate?
Gledan ga, ka kako me ubra, nemam ništa na sebi, iman novi kuver koji još uvik nije izlipljen sa sto i jednon naljon, ali bia san u krivu, ima san majicu s Biokova, pa je po tome skužia. I tako san se zabija na tu recepciju hostela i upa u priču s Marinon iz Kutine, nakon šta smo se napričali san otiša udrit đir po Amstiću, već san bia tu, okej, kanali, grad, sunce, 29+ stupnjeva u zraku. Šetan okolo, čuje se hrvatski svugdi u gradu. Baš san bia neki laganini đir, jedna od stvari šta san ubra je da dosta ljudi u Amstiću gleda u pod, ne zato jer su sramežljivi ili nešto, već zato šta traže ostatke đoje po podu kako bi mogli i oni povuć koji dim. Smišno mi je to, u tih par uri điravanja, vidia san bar 30 ljudi da to rade. Naravno, cili grad se osjeti po travi, ko šta se Split osjetia po Karepovcu kad su ga radili. 

 

Dok su oni povlačili te ostatke i uživali u njima, ja san se naša kraj kuće Anne Frank. Ništa, nije mi se ulazilo tu uopće, jer kako bi se reklo, nje nema doma, pa mi je to ono, iskreno evo ovako između nas i bezveze, štaš doć doma u nekoga, ako tog nekoga nema doma, e? (Karte za to se čekaju i bookiraju misecima unaprid)
Uglavnon, tu isprid je bila neka ekipa iz Hrvatske sa majicama Zagreb, pa san se počea derat “samo Split, ajmo bijeliiii!” na šta se okrenia popriličan broj ovih kulturno uzdignutih ljubitelja Anne Frank koju su svoju kartu kupili dovoljno unaprid, dok se na njihovu neočekivanu žalost, sa drugog kraja odjeknilo, “je buraz tak je!”
Mahnia san ekipi i otiša dalje, gubin se po kanalima i sidan popit pivu, sam, upijan doživljaj uz kanal, sunce, piva, stablo. 

Stol iza mene neka 3 pijana engleza, smrde po travi, ništa tu nebi ni bilo neobično za Amsterdam da me nije zaintrigirala njihova priča. Ovi jedan je iznia tezu da je Isus bia u Nepalu 3 godine, vratia se u Izrael i prezentira neukin ljudima izraela budizam, te da je kršćanstvo ustvari budizam. Pijen tu pivu i toliko mi je dobra tema da sam se odlučia i za drugu pivu, samo da vidin koliko daleko će to otić. Međutin, dok san pija drugu pivu, sidaju neki Osječani do mene, ekipa njih 10ak i počinju pivat na glas, pridružujen in se… budističko-kršćanski sklad se poremetija pa su se tako englezi ubrzo skupili, a za njima i ja, do hostela, malo odmorit.

Dolazin u hostel i na recepciji je idalje Marin, sta san s njih, otiša do dućana po pive i tu san chilla s njin i nekon mu kolegicon iz Italije, ne znan kako se zove, simpa cura, na internshipu je tu. Nakon šta san posta dio inventara odlučia san da je vrime pokrenit se i pogledat zalazak, zavalia san se pod neko stablo u parku i opušteno pričeka zalazak, kad je proša, bilo je vrime za posjetit noćne znamenitosti Amsterdama. U Red Light Districtu je bilo više naših nego u cilon ostatku Nizozemske. U bespućima ulica naljećen na bivšeg kolegu s posla i obojica u čudu “e šta ti radiš tu?” A evo isto šta i ti, gledan. Ubrzo mi je dosadilo, pozdravia san njega i ekipu i otiša još malo prođirat po gradu, popit koju pivu i leć.

 

Nemam pojma kad san se probudia, ali san se probudia u smradu currya, jebote led, bia san u sobi s nekin, a ne znan ni ja šta su, smrdili su po tin začinima, a ono, koda san na pazaru u Indiji, eto tako. Izlazin iz te sobe, sidan u predvorje hostela, jeden sendvu i planiran ostatak dana, tj. ma kakvog dana, jutra, trian samo doć do Rotterdama.

Prije vlaka srićen neke Varaždince kako deru pive u potocima, deren se priko cilog kolodvora, pozdravljaju me i nude pivu, odbia san pit, di ću ranije, odnit će me krenen li sad. Sidan na vlak, gledan kroz prozor i chillan, brzo je i taj put proša. U Rotterdamu san sia u Starbucks popit kavu i pričekat Ronalda. Prika Nizozemac, studira je samnon u Danskoj, bili skupa u Norveškoj prošlo lito. Eto, sad znate!

Doša je, ostavljamo stvari u onon lockeru i idemo njemu nać dres, pa ne može bez toga valjda. Dok smo tražili dres prođirali smo i centron Rotterdama, meni je grad super, modernij dosta od Amsterdama, drukčij je, bia je cili izbombadiran od strane nacista u ratu pa je moderno izgrađen. Naša je dres i ubrzo postajemo atrakcija Hrvatskih navijača, di svi pitaju kako se znamo, zašto skupa pijemo pivu itd. 

Dolazimo do trga di je bila Nizozemska fan zona, samo šta se to u sekund pritvorilo u Hrvatsku fan zonu i osin njega u ton kafiću nije bilo niti jednog Nizozemca. Na ulasku je neki naš pajdo reka Ronaldu da skine dres, na šta san ja reagira vrlo smireno i elokventno san mu objasnia da može ić tamo odakle je doša i to slobodno nek pomnoži sa 3. Usput san upotrijebia i još neke priloge, momak se povuka, a mi smo krenili pit pivicu. U jednon trenutku smo odlučili ić ručat, pa smo usput i otišli do nekog tornja s kojeg se vidi cili grad, tu smo platili ulaz dosta, pogled je bia okej, dio toga je bia zatvoren, to jest najviši pogled je bia zatvoren, svi su gori bili u kockicama više manje, osjeća san se ko u Hrvatskoj, a ne u Nizozemskoj.

Iza toga smo samo odlučili otić navijat i pit na staro misto i tu upoznajemo “Franu iz Omiša”. Zezan se, nije Frane, ali je momak iz Omiša, doša je na utakmicu sam iz Francuske pa se tako Frane pridružija nama. Nekako su se s vrimenon ljudi razišli i ostali smo nas 3 i neki momak iz Konavala. Taj je lik bia munja, znači od trga do centralne za vlak, a ima možda 10 minuti, on je uletia apsolutno svakoj osobi na cesti da ih pita nešto, uključujući i pandure, pa smo tako naš put produžili na 25 minuti.

Na glavnon kolodvoru san otiša na wc, u međuvremenu je Ronald da svoj punjač nekin momcima iz Našica, pa smo se tako nas 2 i Frane iz Omiša spojili s njih 8. I onda kreće ludilo, švercanje do stadiona, kombinacije, ulazak u vlak, ovi iz torbe vadi pive, ne znan ni zašto ni kako, uziman njegov broj mobitela i memoriran ga. U jednon trenutku smo samo počeli lupat po ton vlaku, da je ostatak navijača šta je bia u njemu počea s nama, pokrenili smo sveopće ludilo, ona mala brojka Nizozemaca se usrala, pa smo ih počeli grlit i prolivat pivon. Izlazimo iz vlaka, dolazimo do stadiona i Ronald i ja uzimamo neke burgere, nean ni ja više pojma, ulazimo u stadion i kreće plot twist, ja san na tribini s njin, u Nizozemskon sektoru, u kockicama. 

Ništa kreće himna i neki glupi Nizozemac mi nešto pizdi, između nas je bilo staklo neko ka ograda i sad kralj baca čašu, pa onu plastiku sa zastavon, pa karton. Ima san dovoljno strpljenja otpivat himnu do kraja i onda san počea lupat po ton iston staklu i govorit mu da dođe bliže, na šta je ostatak normalnih Nizozemaca reagira i reka toj budali da sidne doli i da se smiri. Po tribine stoji i gleda, ja san mu posla poljubac, mahnia i otiša ća na drugo misto.

Hrvatska gubi 1-0, Ronald se ruga i likuje, ljut san ko pas, ali iman osjećaj da ćemo dobit.
Penal je, uz teren san, osjećan naboj, čekan ga ko napeta puška i upa je, je, je, upa je! Skačen gori, doli, livo, desno, deren se nešto, dižen ruke i okrićen se prema cilon sektoru punog Nizozemaca.
Dajemo i 2. gol, sad bome i ja likujen Ronaldu, to je to, osvajamo ovu kantu jebate, daj nan Talijane da se igramo!
I eto ti ga đavle, upada u zadnjoj minuti za 2-2, bacan šešir, ljut san, Niozemci se guraju ko će prvi doć da mi se počne rugat. Neka, zna se ko je majstor produžetaka, navikli smo već sve. Neka grupica njihovih je počela pokazivat da će bit 4-2 za njih. Smijen in se i govorin okej okej, we will see.

Pada 3. gol, u transu san, neki mali u dresu Hrvatske trči do mene, bacan ga u zrak i tako on i ja slavimo, na kraju mali uopće ne priča hrvatski, nego engleski i nizozemski, al navija za nas, top!
Pada i 4. gol, okrićen se put Nizozemaca, dižen in 4 na jednoj ruci, 2 na drugoj i rugan se, neka van!!! Nekaaa!!!
Idemo ća sa stadiona, spavamo negdi 45 minuti od Rotterdama, jer nigdi nije bilo smještaja, sve planilo, neoš virovat.

U vlaku do tamo Ronald i ja prepričavamo doživljaje sa utakmice, neka 2 Nizozemca side nasuprot i priključuju se priči. Na nekoj seoskoj stanici ulazi neki crni brat, pridrogiran, on sam ne zna šta je uzea, trči po vlaku, traži vodu. Na kraju je doša opet do nas i s vodon i sa sokon i onda je počea prolivat sok po vagonu za nekog njegovog ujca koji je umra, nean pojma, uglavnon lik je priča takve nebuloze, da to nemoš virovat. Ja umiren od smija, ovin Nizozemcima neugodno, ja sebi ne mogu doć, pitan ga kako mu se ujac zva i zašto plavu boju proliva, on govori nešto Somalija, nean pojma... 

Dolazimo u smještaj, napokon tuš za skinit svu isprolivanu pivu po meni i krevet!

Jutro je, budimo se i šetamo po gradu, Alphen aan den Rijn, ulazimo u dućan i kupujemo marendu i kavicu. Uskoro smo na stanici za vlak i idemo u Utrecht. Vozili smo se nekih po ure do tamo i čin smo došli Utrecht me je oduševia.

Na prvu mi je odma sia više i od Amsterdama i od Roterdama. Ostavljamo stvari u lockeru i idemo udrit đir, prvo smo prošetali kroz novij dio grada, stanica je brutalna i sve zgrade oko nje, jako moderno sve to skupa izgleda. Laganon šetnjicon dolazimo do starog dijela grada, koji izgleda šarmantno i staro, Ronald kaže da je Utrecht prvi grad u Nizozemskoj koji je dobia status grada kroz povijest. Šetamo po kanalu i tražimo misto za sist, jako je vruće, zaokružili smo dio grada i vratili se nazad, uzeli smo neku kavicu koja je bila skroz okej i bokal vode. Posrkali smo tu vodu jer smo bili poprilično žedni, uživamo u pogledu i chillamo. 

Uskoro je njemu sinila ideja da bi mogli ić kajakarit po kanalu, šta me iznenadilo, nakon cilog jučerašnjeg dana da još ima snage i za to. Ništa uzeli smo jedan kajak na nas dvoje i krenili u avanturu po Utrecht kanalima. Bilo je presmišno, isprolivali smo jedan drugoga vodon dok se nismo uskladili, jedan dio kanala je izgleda pre brutalno moćno. 

Neka cura nas je s ceste gledala dok je odvezivala biciklu, baš je blenila pa smo njoj počeli mahat i govorit hello, na šta je ova ostala u čudu i samo počela mahat nazad. Uglavnon, cilo kajakarenje je bilo ruganje, do zadnjeg dijela, di se isprid nas uvalia oni brod koji ka voza one turiste po rijeci, pa smo se trkali s njin, zabijali mu se u zadnji dio broda, rugali se sa turistima, da bi na kraju ga pritekli u žustroj borbi kanala. U toku san skužia da masu Nizozemaca ima zastavu ispri kuće i torbu na njoj, ka to in je tradicija kad zvrše srednju, haha, baza. To kajakarenje je bilo teško ruganje, sa ljudima i sa nama samima. Iza toga smo otišli ručat, pojia san bolonjeze, a on karbonaru. Eh, sad ćemo za Enschede, ima vlak, pa ćemo stić i na utakmicu, igraju Italija protiv Španjolske, ali, ja san nekin čudon kupija neku krivu kartu, pa smo propustili vlak, čekali smo idući po ure i ja san potrošia 45€ na kartu na kraju. Ali to nije sve, kad smo ušli u vlak, isti je bia toliko prikrcan, da san staja do iduće stanice, znači em šta san platia najskuplju kartu, em šta san staja na nogama.
Vlak do Enschedea nas je totalno uspava i jednoga i drugoga, odlučili smo odustat od odlaska na utakmicu, svakako je već bilo na knap, a još bi i karte triali kupit.
Na kraju smo rentali bajk za mene, otišli do dućana, kupili stvari za večeru i marendu i otišli pogledat utakmicu kod njega doma.

Petak je, dižen se i radin neke stvari za faks, neda mi se, lin san, oću spavat i odmorit se, umorija me ovi tempo. Ronald je na poslu. Odrađujen to za faks, uziman bajk i odlazin do stadiona Twentea, koji je udaljen nekih 20 minuti do po ure biciklon. Dok san se voza okolo, od svih ljudi u tom Enschedeu san srija Ronalda i njegovu kolegicu s posla, nemoš virovat, koja slučajnost. On je iša radit, a ja u grad. Malo san prošeta po gradu, istražia ga i otiša kupit stvari za ručak, u trenutcima kuvanja je uefa izbacila karte za finale, koju ja nisan ima, pa san odletia u sobu to kupovat, u međuvremenu su mi gljive malo zagorile, ali smo mi to isto pojeli. Susidi od Ronalda su kroz otvorene prozore mogli čut uzvike oduševljenja, “AJMO U FINALU SMO, OSVAJAMOOOO, GAZI GUBU španjolskuuuuuu!!!”
Ronald je doša s posla i poručali smo, a onda smo otišli u dućan, kupili pive i otišli smo u park chillat. Park neki show skroz, jezera, zeleno, papige imaju, odbojkaški tereni, bilo baš super, ostali smo tu do navečer.

Subota je jutro, Ronald i ja smo se bacili na posa, sredili cili stan, napravili marendu, odradili šta smo imali za faks i za posa. Onda smo se zaputili do grada, malo smo đirali, on je i shopping odradia, pa je meni dopizdilo i onda smo samo sili na pivu i tu san prvi put proba neke mesne okruglice, dobre su skroz, 4/5 ocijena. Nakon šta smo popili par rundi smo otišli po lahmađun i tu nan se pridružia Ronaldov prika, Jurru. Nakon šta smo se upoznali, odma je krenila zajebancija, čekali smo i rođaka od Ronalda da dođe do nas. Kad je napokon i on stiga, smo uzeli pivice i otišli u park igrat uno i opet smo se rugali svemu šta postoji. Iza toga smo odlučili ić vanka, pa smo oko ponoć završili po klubovima Enschede-a, meni su klubovi tamo skroz shema, baš baza, samo skupi do boli, u rangu s Danskon, ako ne i jače.

Droga u Nizozemskoj je pre dostupna, znači 90% ljudi u izlasku je na nečemu, uglavnon, ko piva u potocima, u njih tako droga… Ostali smo cilu noć vanka, u 5 i nešto smo ispedalali do doma, pokušali zaspat i uvatit nešto odmora.

Diga san se u 8, spremia, Ronald me otpratija do stanice za vlak di smo kupili neku kavu i marendu. Jebote, dućani u Nizozemskoj nediljon otvaraju tek u podne, mislin ono, ka daj, jeste ozbiljni?
Ništa vlak do Rotterdama, 3 ure, proša je u procesu trižnjenja i piskaranja stvari za ispit, koji je u utorak.

Dolazin u Rotterdam i mudro iden ostavit stvari u hostel i s našima po gradu. Međutin, u hostel ne možemo prije 15h, niti stvari ostavit.
Isprid hostela upoznajen 3 luđaka iz Crikvenice, tehnički iz Francuske, Osla i Crikvenice, manje bitno, ali znači ljudi nisu normalni, isti level ko i ja. Idemo u meka, mislin štaš sad, tribaš sebi nadoć, a i izgubit uru ipo negdi. Sidamo tako Leonarda i ja tamo, dok se ostatak ekipe odvojia napunit mobitele, jer su ovi klošari isključili utičnice. Neki Španjolac radnik provocira, boli me brige za njega, pustia san ga, daj stari, u gradu nas je 35.000, vas nema ni za vidit, pokrij se ton McDonalds kapon i muči.
Nakon mukotrpnog čekanja, pojedenih stvari, popijenih pivi isprid, ulazimo u hostel i ostavljamo stvari. Hostel je da te Bog sačuva. Nemaju niti lockere, ništa aj, ostavljan na recepciji ruksak sa vridnijin stvarima, robu valjda neće niko krast, pa nisu toliko jadni.

Odlazin do centra grada di su naši, nalazin se sa ekipon iz Našica, onaj lik čiji san broj spremia se zove Robert, cili dan u Utrechtu san ja mućka glavu kako mu je ime, dok nisan skužia da se priko shortcuta može nać zadnji spremljeni kontakt, eto, sad i vi znate!
Ništa malo se tu podružia s njima i onda smo krenilu u korteu i doslovno osvojili Rotterdam. Nizozemci snimaju, izlaze na prozore, Španjolaca nema nigdi, grad ori, dimi, gori…
Ta šetnja je bila vrh, ima slika, pa gledajte, šta ću pričat, e.

Onda san doša do stadiona pa me ekipa iz Crikvenice zvala s njima popit pivu, pa san onda s njima provea neko vrime dok nisan ogladnia, opet san ih izgubia, nema veze.

Neki likovi su tu pored priskakali ogradu, od nečega, u našin dresovima, pa san naravno odma i ja da ruke i zadnji priskočia, za nagradu san i ja dobia pivu, neka ekipa Hercegovaca iz Berlina, luđakosi totalni, napravili smo dar mar unutra. Ništa, ulazin iza toga na stadion, chillan i gledan utakmicu, to neću opisivat, valjda ste gledali, osin 20te minute, kad mislin da glasnije navijanje u živogu nisan čua, svi su se derali, cili stadion, tribine su se tresle, ludilo, ma dar mar. Iako, triban napomenit da je navijanje u polufinalu bilo 100 puta bolje. Ekipa koja je ostala od polufinala je bila mrtva, ekipa koja je tek došla isto, jer logično nisu ni oni ništa planirali, tako da za mene, navijanje sa polufinala top, finale malo podbacilo iskreno, 37.000 ljudi na stadionu, a bilo je rupa di se nije pivalo. Do mene je bia neki nadrkan lik kojen ništa nije odgovaralo, pa je non stop sra po svima, osin po Livaji, hehe, on nije igra.

U toj istoj minuti su krenile baklje, neka žena se provlači ispod mene, da njoj kosu nebi zapalilo, bacan šeširić na njenu glavu, jer eto, šta ću i okrićen se put lika da i meni uvali jednu, međutin nije ima više ni on.

I tako je utakmica završila, ulazin u vlak, u vlaku 7500 stupnjeva, nema zraka, nemoš disat, miljun ljudi…

Dolazin u grad i nalazin se sa Crikvenica ekipon, Leonarda i ja idemo u grad popit pivu, dok njena sestra i ujko idu do hostela ostavit neke stvari pa će i oni doć.
Ta jedna piva nije bila jedna, bilo ih je dosta više i ja na kraju nisan baš završia leć na vrime, kako san mislia.
Gorija je klub, u njemu miljun Hrvata i neki Alžirci, koji su se potukli, lik i cura, nema zaštitar je izbacia i nju i njega, ladno, za vrat i ajmo…
Krenili smo do hostela i srili neke Osječane koji nisu znali di su, samo da tribaju ić do glavnog kolodvora, pa smo ih tako mi otpratili i pokazali in put.
U hostelu san, kasna je ura, nean pojma, prija i ja ulazimo u wc, napit se vode, oprat zube i otriznit se, kad ono, ko poklon života, pasta za zube stoji tu, ladno smo je iskoristili. Ulazin u sobu i mog kreveta nema, doslovno je neko uzea cili madrac i sve, ne postoji, a bia je tu. Umra san od smija, samo me zanimalo ko je bia toliko pijan da je skinia sve, eto, ništa, krevet ispod mene slobodan, lega tu i ladno zaspa, šta ću.

Budin se i bacan stvari u kuver, sve je u neredu, čučin i glavon san naslonjen na skale za onaj gornji krevet, koji fali, još ga uvik nema. Jedina stvar šta slažen je dres i tako lik, krevet do mene, ikona, pita me da se ne može check-inat, ja ono ka aj dobro, mislin u sebi, jebate šta je pijan, pitan ga kad je let i oden oprat zube. Pasta je još tamo, opet san je iskoristia.
Uglavnon vraćan se u sobu i pomažen mu to, je bia je neki zajeb, al ne znan ko je izgleda gore, on ili ja, i od svih u sobi, pita mene.

I tako smo se moj novi pajdo i ja dogovorili otić u dućan po marendu i onda ćemo dalje, brat je u 10 ujutro, za marendu u dućanu kupia porciju sushija i red bull. Ja ko dite sa dva kroasana i coca colon, stojin, gledan, ne virujen.
Mate i ja smo tako nekako završili skupa u Amsterdamu, pridružila nan se i Leonarda pa smo skupa lunjali po gradu, ručali, rugali se i za kraj otišli na pivu.

Pivo, sidamo u kafić, konobar neki Španjolac, bari tu neke cure, pa san ga diga da nan ode po pive jer nema smisla. Upoznajemo dva lika iz Komina, upadamo u priču i ovi kad su tek uru kasnije skužili da ja pojma nemam, ni Matu, ni Leonardu umrli su od smija, nisu sebi mogli doć kakve smo mi budale, al bilo in je simpatično. Ja san ekipu ostavia iza sebe, otiša na let i nada se da ćemo sve to odradit školski. Let stoji na pisti, kasnili uru ipo u Kopenhagen, pa sam mora cili avion priskočit i pritrčat cili aerodrom pri izlasku da bi stiga na let za Aalborg, istrča san sa D na A dio aerodroma u 6 minuti, rekord, sigurno!
Poletia san za Aalborg, vrime je, ah, Dansko, usrano, kišno, oblačno, vitrovito i 18 je stupnjeva, avion je polu prazan i let je turbulentan.

Na kraju san sletija sretno, ujutro se probudia, otiša na faks i položija ispit, sve je ispalo baš kako triba bit.

Viš na kraju ovi naslov, ova obitelj... Ja se u Nizozemskoj i jesan osjeća kada iman jednu veliku obitelj, obitelj koju ne znan, ali ni ne triban je znat, obitelj koja voli Hrvatsku, obitelj koja viruje jedna drugima, spremna je pomoć, obitelj koja će pitat da joj se pomogne, obitelj koja očigledno puno pije, puno partija, puno navija, obitelj koja voli život i živi život. Nijedna obitelj nije savršena, svaka ima svoje probleme, pa tako ni ova naša.
Upozna san masu ljudi i bilo mi je odlično, svak s kin san priča, svak je bia normalan, svi su uživali i živili u momentu, jer to je realno sve šta imaš i eto, ostaje mi jedna lipa uspomena na tu moju obitelj!

Zaboravia san gori bacit sliku zastave i torbe, pa je evo odi za kraj bloga.