Mielno (Gdanjsk) - Hrvatska verzija

Valentinovo, 14.2.2022, Ervin je doša iz Kopenhagena nakon više od po godine i to je bia vrhunski razlog za vidit se i popit koje pićence. U prvoj fazi planiranja to je triala bit samo jedna piva, eventualno dvi, ali kako to inače biva, plan se izjalovija i na kraju smo mi umisto te jedne popili 10. Šetan put stana sam u 2 ujutro i razmišljan kako se moran dignit u 5 ujutro, da se otuširan i spremin u miru za put. Alarm je navijen i tako oden leć. Trznen se iz sna ujutro, dignem se do wc-a, pogledan na mobitel, 7:20 ujutro. Vlak koji me triba vodit do Billunda je krenija još u 7. Brže bolje zovi mater, gledaj ima li drugi vlak, smišljaj šta ću i kako, let mi je u 11h, a do dole tria doć. Pakiran se tako šta doslovno bacan u kuver sve šta mi dođe pod ruku, pa san tako zaboravija šlape, drugi par postoli, cvike, sluše, drugi par jakete itd... Opra san zube, spakira se, kupia kartu za vlak i izletia vanka u trku. Vlak kreće u 7:50, a do tamo mi tria isto jedno 10 minuti. Uspija san stić, ni sam ne znan kako, onako cili sjeban i u stresu. Sia u vlak i sad znan da neću stić do aerodroma, jer triban minjat vlak i bus, a bus je već otiša odavno. Ništa zoven ja taxi, koji me je iziša jebenih 600 kuna, za 25 kilometara. Nema veze, aj dobro je, bitno je da stignen. U vlaku san se onako izriga od muke i pretpostavljan sinoćnje količine alkohola (muka mi je bila od stresa). I onda san gospodski uzea četkicu za zube i pastu, otiša u wc, sredija se lipo i prošeta nazad do svog mista. Inače poslužia san se wc-om u vlaku ko sa svojin i prošeta kroz vagon koda mi je dnevni boravak doma.

Naša san se sa taxiston i reka mu da vozi šta brže može inače ću i na avion zakasnit, a onda će me lipi đava odnit. Vozi pajdo, ja dišen i pijen vodu. Stigli smo na aerodrom, 20 minuti do leta, dolazin do kontrole. Kad ono puf ostala mi pasta za zube u džepu, jer san pra zube u vlaku. Aj nema veze puste oni to, međutin sir su morali pregledat, jer in je izgleda krajnje sumnjivo. Ajde jebote, iman 10 minuti, zatvorit će mi gate... i vi i sir, itni ga u smeće ako je sumnjivo. 

Stiga san, u avionu san, napokon. Poljećemo i još malo pa Gdanjsk.

Aha, kako da ne! Pa jesi stvarno mislia/la da će ovo tek tako završit, mae, uglavnon, 15 minuti nakon poljetanja mi je došlo užasno loše, vjerojatno jer se cili stres slega, pa san krenia na wc, da se umijen i dođen sebi. Bilo mi je preloše u tom wc-u, pa su mi stjuardese priskočile u pomoć, dali su mi cukra i vode, pitali me 101 pitanje da ustvrde od čega je nasta ovi problem. Ja smantan, ono loš, nikakav, ovi pita oćemo li emergency landing, ja ga gledan sinko, molin te vozi/leti za Gdanjsk, nema šanse sad da završin negdi u Švedskoj ono. I tako 45 minuti kasnije smo sletili u Gdanjsk, mene je dočeka doktor i hitna, pregledali su me, ustvrdili dehidraciju, nizak šećer i tlak i to je to, iziša san vanka i sta u red za bus. 

Vožnja buson je bila grozna ko i avion, još i gora, glupe maske, nemoš disat, 100 ljudi jedni na drugima, nije mi dobro, jedva san doša do glavne stanice, iziša iz busa, zavalia se na neku klupu da dođen sebi do friškog zraka, a onda san se naša sa Mion, Brankon i Tomon kojima nije ništa bilo jasno, mogu reć da su bili u čudu, dobia san čokoladicu od njih za kripost. Doša san malo sebi, u to su nan se pridružili Matea, Mirna i Daniel. Svi smo skupa otišli do restorana di san se napokon napija vode, pojia neku juhu, sa svin i svačin i približno doša sebi. Još smo svratili i do pekare, međutin nije bilo bureka, pa je ekipa bila razočarana.

Iza restorana smo otišli do željezničkog di je Tomo na Hrvatskom kupova karte za vlak i nakon toga smo našli koji je naš vlak i ušli u njega. Nakon neštko kratko vrimena san bia skroz svoj, pojia san još sendvu, napija se vode i soka i onda me opralo ono moje klasično ludilo. Sprda san se cili put i komentira ljude, Tomo je hranija nekog pasa od neke cure sa strane, nekin polu fejk španjolskin kulenon kojeg san ja ujutro utrpa u torbu. Uto se neki "pristojni" čelavi lik diga i počea srat kako je njemu drago da mi uživamo, ali da budemo tiši. Malo mi je diga živac, ka šta lažeš da ti je drago, kad ti nije drago, jer da ti je drago, nebi sra da se stišamo. Onda smo bili tiho jedno 10 minuti i samo smo nastavili dalje, ka da on ne postoji. Vlakovi u Poljskoj su skroz čisti i simpatični, dapače čak nas je i wc oduševia. Nekad je u vlaku naletila i kontrola, koja nan je skenirala karte u ono mili sekundu i samo nastavila dalje, ka mislia san da je u Danskoj sistem karata relativno okej, e pa nije, bravo Poljska, reka bi Tomo piši plus!

Stigli smo u Koszalin (Košalin) razminili novce i uputili se autobuson u Mielno. Tu smo se prvi put upoznali sa Bugarima, koji su bili u istom vlaku ko i mi, samo tad nismo znali da su to oni. Do Mielna smo išli buson, ja san nez ni sam zašto osta zadnji, pa san mora sidit naprid i otvarat i zatvarat vrata sve do naše stanice. Vozač busa nas je izbacia na krivu stanicu pa smo triali šetat 20 minuti do smještaja. Inače vozač je bia jako komunikativan sa mnon, pita san ga da pojača muziku reka je ne, pita san ga da nas ostavi na pravoj stanici, ostavia nas je na krivoj i reka da je to ta, brat kralj...  U toj šetnji smo mi Hrvati puštali muziku i dizali atmosferu, ko će šetat u tišini u mraku. Došli smo u hotel, smistili se i Tomo i ja smo odma dekorirali sobu. Hrvatska zastava na jednom kauču, na drugom zastava Herceg-Bosne. Soba tj. klub 7 je tad već bila najjača soba, sa najjačon postavon, Branko, Daniel, Tomo i ja. (Skužajte Mia, Mirna i Matea niste za bacit, ali ste pale od prehlade kasnije)

Iza toga smo otišli udrit đir do plaže i ekipica je tu počela pit, svi osin mene, koji san onako nekako u svon điru pijucka kolu i pokušava se socijalizirat sa ljudima. Bilo je dobro, samo san stvarno bia nikakav i tia san ić spavat, pa smo se u ponoć svi razišli i samo ošli leć.

Ujutro smo vidili i ostale na marendi, koja je bila skroz solidna za prvi dan i prvi projekt. Atmosfera je bila dobra skroz, pa smo u 10 triali prisustvovat na projektu, tamo negdi do 13h kad je bia ručak. Prvog dana projekta se i ne sićan baš nešto, osin da smo se predstavili, ko šta radi i odakle je ko. Sićan se da su Hrvati sidili skupa, svi osin mene, jer je taman falilo jedno misto, pa san ja sidia do cure iz Poljske i nekoga iz Bugarske s desne strane, nmg se sitit sad koga. Tribali smo napisat naša očekivanja od projekta i naše strahove, pa san ja napisa da nemam strahove. I onda san se okrenija prema Poljakinji i reka osin ka falling in love... Kako glupo, zar ne?

Za ručak smo imali pierogie sa meson i kapulon, bili su okej skroz, malo pripunjeni i suvi iznutra, ali aj šta je tu je, Hrvati su od prvog dana okupirali prvi stol kad se uđe u salu, a sićan se da su s nama prvi dan za ručkon sili neki Poljaci, mislin brat Kuba i Mihael. Iza ručka su Tomo i Daniel otiši spavat, a Branko i ja smo otišli u đir do plaže i tu smo slučajno odjebali Miu za šetnju, jebiga Mia. Bacili smo sliku Mielna, prvu na mobitelu od tamo. Iza toga smo imali neke društvene zadatke popodne i tu je pa prvi i jedini selfi sa svin sudionicima projekta. Dan je proteka skroz dobro, navečer smo večerali, pa san malo švrlja okolo i naletia na Litvance koji su uvježbavali svoju himnu za internacionalnu večer. A onda je nasta show program, svi su pili i igrali autobus sa kartama. Ne sićan se točno s kin san ja točno priča tu prvu večer, ali san doša u sobu u ponoć, prizor iz snova, Tomo, Daniel i Branko stoje u planku, vježbaju pijani. Otiša san iz sobe i nastavia se družit s ljudima i švrljat okolo, kasnje ulazin u sobu ova dvojica spavaju, a Brankec naš izvaljen u robi priko cilog kreveta. 

Budin se ujutro relativno rano da se čujen s materon, a cimer do mene se budi iza mene, pozdravimo se za dobro jutro, a on će meni, jutro, zrigral sam se... Ja ono ka dobro brate nema veze, di u wc ili? A kralj kaže meni, ma ne tu v krevet. Umra san od smija, otušira san se i otvorija sobu da se zrači i oša vanka pričat sa materon. Dan je bia leden, kišan i vitrovit, baš nikakav. Taj drugi dan smo imali predstavljanje zemalja, migracija i organizacija iz kojih dolazimo, odradili smo to vrhunski u hipu. Posli ručka smo Mirna, Mia, Nina, Agata, Branko i ja otišli udrit đir do plaže, pa je nekome palo napamet da odemo šetat po pijesku. Nina je upala u pijesak, to jest patika joj je ostala u živon pijesku, pa smo imali akciju spašavanja live crne patike, Mirna nan se smrzla jer je bilo nikakvo vrime, pa je otišla put hotela prije nas i propustila taj izvanredni prizor. 

Popodne smo radili skečeve na temu stereotipa o zemljama, to je bia teški šou i ludilo, izvriđali smo jedni druge, a svima je bilo top i zabavno. Očekiva san nakon šta san izvriđa Poljsku izbacivanje s projekta, no međutin to se nije desilo. Navečer se opet pilo, međutin ja san i dalje bia na vodi. Tu san večer upa u priču sa Malwinon i Karolinon, jer ni one nisu nešto puno pile, više su bile sa strane, pa san se osjetia pozvanin. Malo smo komentirali ljude na projektu, pokuša san Branku namistit jednu od njih dvi jer san ih pita kako se daju komplimenti na Poljskom. Nije mi uspilo... 

Treći dan projekta smo imali baš tešku prezentaciju vezanu za migraciju, iz prve ruke i kako to izgleda na granicama, a nakon toga smo do ručka tribali sami nać ljude i s njima obradit tu temu. Otišli smo do kulturnog centra u Mielnu i naletili na 4 starije gospođe u mirovini koje su učile Engleski. Njima je to silo, a bome i nama, popričali smo po ure i podilili isto mišljenje, da mi ne odlučujemo ni o čemu, nego je uvik neko iznad, politički jači koji vuče pokrete. 

Popodne nan je bilo slobodno pa san sa Mion, Mirnon, Mateon i Danielon otiša prošetat po Koszalinu, ručali smo tamo i popili pivu. Prvu pivu u Poljskoj od neki dan, hehe, dugo san izdrža.

Popodne smo otišli do bazena, tamo smo bili u spa i u sauni i na toboganima, bilo je prevrh. Prije nego nastavin dalje sa blogon, moran se vratit na saunu, u drugoj sauni, na nekoj seansi su bili Bugarski brat Damjan, Branko i Tomo. Ova dva su izišli na vrime i došli sebi, međutin manijak Branko je osta unutra još 10 minuti, momak kad je iziša iz saune, pa ja san mislia da će sad tu past ispri mene i reanimacija. I još je takav udria ledeni tuš, brat je jebena ikona projekta, Branko nakolon za to, ali molin te nemoj to više radit!

Vratili smo se na večeru i samo je nas par pilo. Nisan baš siguran, ali mislin da smo noć prije za večeru imali hot dog i da ga je neko stavia u frižider, di se je ovo sranje usmrdilo. Pa smo imali akciju spašavanja frižidera i izbacivanja hot-doga u smeće, ubacia san ga u kantu za papir ja mislin. Kasnije smo bili u kuhinji, bez hot doga. Meni se baš išlo u šetnju pa san pita ljude oće li ko ić, niko ništa nije komentira i onda san upa u priču sa Lili, curon s kojon san koju večer prije priča pola noći, jer ima visoke ambicije za ić studirat vanka, u Švedsku. Na kraju san otiša u šetnju solo sa njon, kad smo se vratili ostali smo sidit i pričat, jer su u sobi spavali Daniel i Branko. Međutin u to je doša ostatak ekipe i onda su ostali pričat s nama i mislin igrat na karte, nisan siguran. Kasnije san otiša leć, dosta kasno ustvari, 2 ipo je, ulazin u sobu, Daniel spava koda je u party vrhuncu, a do njega Branko koda je umra. Mislin da Tome ili nije bilo, ili je bia budan pa smo upali u priču, ja mislin da je bia budan čak.

Subota, nemam pojma šta smo ujutro radili na projektu, ali smo nakon jutarnjeg dijela otišli udrit đir po Mielnu, uz plažu, jer je bia prvi sunčani dan, bilo je baš lipo, a kasnje smo još uspili i uvatit lipi zalazak, uz more, baš prelipo. Taj dan mi je nekako bia show program. A onda smo navečer imali kulturnu večer Litvanaca i Grka i prošla je skroz dobro. Iza smo krenili pit, normalno bila je i moja večer za pit, napokon, nakon dugo. Sria san Mirnu u wc-u dok san se umiva, pitala me jesan li pijan, reka san ma kakvi, di bi ja bia pijan. Bia san blago crvknut i bilo mi je show. Švrlja san malo uokolo naokolo cilu večer, a onda san samo u jednon trenutku "ogladnia" i reka bratu Damjanu da ode sa mnon po salamu i sir do svoje sobe i da mi ih da, Lili je isto išla s nama jer je i ona bila gladna. Brat je da salame i sira, zva san ih u svoju sobu ka da stavin to u frižider (koji se već prozračija od onog hot-doga) i usput san njemu da neki Somersby, pa smo se nakratko zadržali u sobi i upali u priču. Nastavili smo party 2 sata kasnije, to jest baš i nismo, jer je Mia bila spavala na kauču ispri sobe od Poljakinja, di je bila neka svađa. 3 ujutro, ova ukomirana na kauču, isto nije bila pijana ka ni ja, a ispri nje psovke, leti sve, samo šta nema mrtvih, pa smo Miu povukli s nama u sobu, šta je sigurno, sigurno je. 

Kako smo svi bili pijani ka šlape ujutro smo se jedva digli, tu nedilju smo triali radit neki video vezan za migracije i to je bilo zanimljivo, samo je naša producentica zabolestila, inače se je producentica palila na Branka našega i to ono žestoko, međutin Brankec je bia hladnokrvan i nije mu se baš dopala. Filmovi su ispali skroz solidni, ne sićan se pretjerano nedilje samo kulturne večeri. Di su je imali Bugari i mi, oni su izdominirali i oduševili nas, a mi smo izdominirali na jednu drugu stranu, naime, hehe, mi smo igrali Alku, pa se Grk Džorž sjeba i razvalia glavu od pod, umrli smo svi od smija (dobro sad baš nisu svi umrli od smija). Bilo je baza (dobro aj Džoržu nije bilo baš baza na prvu). Ne znan ni kako ni zašto, ali iman sliku sa 10 ljudi u 2 ujutro iz svoje sobe, ubiti mislin da je to jer je Daniel stavia neku baza igru na laptop pa smo igrali, ali nisan siguran. 

U ponediljak je bila debata, koju su Hrvati apsolutno izdominirali, Tomo i ja smo imali međusobnu debatu, na kraju smo mi dobili, a iza ručka je usljedia Daniel, koji je apsolutno pomea pod sa ostalima. Taj ponediljak san bia jedno 4 puta na plaži i u šetnjama. Isti taj ponediljak nan se Matea razbolila, pa smo svi pazili na nju. Navečer smo Branka učili kako da skuva djevojku i onda je momak ima večer dominacije, večer života, poljubia je 4 različite cure u istu večer, od koje su 3 bile stvarno lipe. Branko nan se svima naruga. Na kraju te večeri, kako su svi živi bili bolesni, a mi zdravi, sa nama su u sobi spavale Lili i Malwina, nisu se baš usrićile spavat sa 4 lika, ali jebiga, bolje i to nego dobit fibru. Ujutro nan je šefica pala, Mirna se ugasila od bolova, a Matea je bila ka nova. Uzeli smo diplome, održaili  govore zahvale sudionicima i organizatorima projekta. Otišli smo prošetat i spremat se, bia je zadnji dan Mielna. Malo smo prošetali prije ručka, ručali i za ručkon napravili show. Pivali smo Hrvatske pisme, uvik smo bili podizači engergije, daleko iznad i bolji od svih. Popodne smo otišli za Gdanjsk vlakon i tu san se naspava, u jednon vagonu smo bili Mirna, Matea, Mia, Daniel i ja. Onda smo bili u šetnji, Mia i ja smo našli predobar restoran, svi smo skupa šetali do njega, međutin cijenovno je bia daleko iznad svih nas, pa smo otišli na kebab, svi su već bili bolesni pa smo se vratili u hostel. Tu večeru su svi poumirali jer su svi bili zaraženi skoro, neki od nas su chillali u dnevnon, mislin par Grka, Branko, Mia, Lili i ja. Usput smo se pozdravili sa Mateon i Danielon, jer su oni dvoje išli za Amsterdam pa za Zagreb, a mi smo ostajali još jedan dan u Gdanjsku. 

I onda je usljedia zadnji dan za sve i Gdanjsk. Prošetali smo gradon, popili piće prvo mi Hrvati pa su nan se pridružili Litvanci i pozdravili smo se sa Bugarima 3 puta u 20 minuta, jer smo se međusobno sritali po gradu. Nakon toga smo ostali samo mi Hrvati, svi su već počeli ić ća. Otišli smo do našeg hostela, otuširali se i odmorili uru vrimena, a onda otišli na ručak u grad. Sidili smo u Turystczny koji je tu od 1956. Šefica nas je ostavila i otišla do hostela, a Mia, Brankec, Tomo i ja smo udrili đir po gradu. Slikavali smo se, padale su nan pizdarije na pamet, glavna je logično bila se popet na znak Gdansk, pa su nan kasnije dica smetala u slikama.

Posli slikavanja i igranja sa nekin pason smo otišli na Amber Sky. Visoko kolo čija vožnja traje nekih 15ak minuti i pruža se pogled priko cilog Gdanska i okolice. Nastavili smo šetat okolo po gradu bez plana i programa, pa smo na kraju završili u nekon centru, za shopping. Mia i ja sidimo na klupi, zvrlan negdi okolo, a do nje neki stari lik, sa par kesa, uredno obučen i gleda neki prverzni video na mobitelu. Ja nisan ni skužia, Mia me tucka ka da se okrenen i vidin, zakasnia san. Nema veze, uglavnon, bravo za lika, koji lik... Navečer smo se napili i pozaspali, ali onako lipo dozirano pijenje, taman za zaspat. I logično u tom pijenju smo završili na nekin malo težin temama kako to i obično biva, ali smo svi ostali pozitivni, ali u isto vrime i negativni na koronu, hehe, koja igra riči, a?

Ujutro smo se probudili, za svako jutro nan je tradicija u sobi 7 bila muzika na maksimalno i idemo tvrdo ka mamići, a iza toga za marendon bi uvik ista pisma svirala, neka abeceda i onda f you, and your mom itd... neka glupost. Ovo jutro je to izostalo jer smo se probudili sa užasnon vijesti, počea je rat. Onako u šoku i nevjerici smo se spustili na marendu, ja san naša Bibliju i bacia sliku i pročita jedan odlomak, čisto da nas oraspoložin i umirin. Ali nisan moga umirit ni sebe ni njih, knedla mi je u grlu, 60km smo od granice s Rusima, u mislima mi samo '91 iako nisan bia rođen, znan šta je bilo, gledamo slike i vijesti i nije nan dobro.

Odlučili smo se popet na zvonik Crkve Svete Marije, inače najveća i najstarija Crkva građena od cigle, ja mislin, Šefica nan je dala tu informaciju. Inače tili smo kupit jeftinije studenteske karte, svi smo imali iskaznicu osin Branka, koji je onako ponosno izvadija onu pretplatu od HŽ vlaka i pokaza to, prošli smo. Inače stropovi i prolazi su bili preniski, doslovno su mi došli kad bi usta ispod prsa, skoro do droba, Mirna je udrila sliku negdi. Pogled od gore je bia odličan, čistoća zraka još bolja... Šefica nan se skoro ugušila do gore u par navrata, ali eto, šta je tu je. Čekali smo je, svi za jednoga, jedan za sve! Još smo se usput i potpisali na neki zid od Crkve, jer su svi to radili, pa eto i mi. 

Iza toga smo popili kavu svi skupa, pozdravili se i ja san se uputia za Dansku. Onako sjeban san sletia u Aalborg. 3 stupnja, kiša neka mrtva, neda mi se uopće zakopčat. Misli, emocije, ja izmišan, smiksan ko kupus salata u Poljskoj. Sritan šta san upozna masu ljudi, znan da ću s nekima ostat prijatelj za cili život, tužan šta je to sve tako brzo završilo, sritan šta san se maka od granice s Rusijon, tužan šta san opet daleko od doma, u samoći Skandinavske zime. Napravija san si neku najgoru večeru u povijesti, sia za stol, pojea 3 griza te večere, pustia muziku i samo otiša pisat blog. Stavit sve na papir, pa kako bude bude! 

P.S. Blog san završia doslovno tjedan ipo kasnije kad su mi se slegle sve emocije, jeba mater, ej, jedva čekan ić na idući projekt!