Bahrein Merida - cycling training winter camp 2018

Team Bahrain Merida cycling training camp 2018

Dva dana prije nego šta san triba ić doma dobija san poziv od prijatelja da s njima odem na zimske pripreme sa profesionalnom biciklističkom ekipom, šta sam naravno odma prihvatija bez razmišljanja. Iako san dan prije iziša vanka navečer, putova 12 sati do kuće, minja 3 leta i nisan se odmorija, ali nema veze, koga brige uostalom?!

Nekih 7 ujutro je u Splitu, hladno je, a meni se tako neda dignit iz mog kreveta u kojem nisan spava po godine, ali eto ako se ne dignen tribat ću čekat world tour ekipu do iduće godine, pa onako pospan iden s čačon u trajektnu luku. Dole su već svi spremni i nabrijani, jedva čekaju krenit na trajekt, nebi da će nan uteć... Prvo pozdravi sa ekipon i onda čakula na trajektu kako je u Danskoj, Japanu i u Splitu, raznoliko društvo se skupilo ;)

Dolazimo na Hvar, svi izlaze s biciklama, jedino ja padobranac cili outfit biciklistički, bez bicikle, kacige, gelova, vode, buvela, klasični ja kad malo bolje razmislim😂
Otišli smo do prostora Hvarlife - Triathlon • Bike • Adventure di san uzea svog Pinarello-a i kacigu, na tome sam im jako jako zahvalan jer da nije bilo njih nebi bilo ni mene na pripremama :)
Vozači su startali, Splićani poletili za njima, a ja još navlačin gumene navlake na noge, tražim kacigu, ne mogu nać broj jer mi je glava pre ogromna, pa dok san to naša i spremija se momci su već bili sigurno 2 kilometra daleko. Ništa jedina mogućnost je da sprintan i uvatin ih, inaće san doša i odyeba (Štambuk), stiga san ih nakon 6 km napravili okret i iznad Starigrada smo krenuli na uspon. Na usponu san klasično preispitivao zašto se bavim biciklizmom, šta meni ovo triba, di mi je voda, ko je iza, a ko isprid mene i tako to, klasični depresivni brdski monolog svakog bicikliste i moram reći da od nas 9 šta je išlo, nas 6 je vodilo taj isti monolog u našim mislima 😂🤯

Napokon smo prominili stranu i spustili se u Hvar, tu smo pojeli pizze, Toni je kao heroj na konju (bez konja na bicikli, u dresu bez plašta) donija 3 pizze. Najeli smo se, popili piće i otišli dalje da vidimo di odsjedaju najbolji vozači svijeta. Nismo baš bili nešto u raspoloženju i interakciji s njima jer su oni imali testiranja, ali i mi smo imali nešto puno važnije, GP Stravičnu ligu. Iskreno da van rećen, ni ja ne znan šta je to, nekakva trka, odnosno niz njih, zasigurno mogu potvrdit da san na sva 3 izdanja danas uvjerljivo drža 1.mjesto od zada, šta uopće nije loše! :)

Popeli smo se na Napoleona, bacili jednu od najlipših slika i nastavili se penjat prema Starigradu, tamo smo opet sreli vozače koji su odrađivali jake intervalne treninge. Na usponu sam ponovno proživia oni osjećaj ljubavi prema Dalmaciji, prema Hrvatskoj, prema stablu, moru, suncu, zraku, kršu i planini. Upila san momke koji su vozili samnon kako mi je to falilo u Danskoj, ali šta ću in ja...
Iza toga san grupu samo izgubija u jednon trenutku pa san se vratia u Starigrad jer san već bia umoran i bilo je ladno, doša san na rivu, sia na mul i upija zrake sunca, samo gleda u sunce i uživa u tom osjećaju. Momci su došli po ure kasnije pa smo otišli pojest ručak, bilo je bakalara, čevapa, mesnog odreska i fažola na stolu :D

Mogu reć da je to bia jedan od udarnih trenutaka dana, promrznuti i umorni smo uletili, pojili i popili sve šta smo uzeli.
Na trajektu smo smišljali našu iduću avanturu i dodjelili neka stara i nova imena i nadimke svima skupa.