Biokovo - prosinac 2018
I tako ležim u krevetu u Danskoj i razmišljan šta bi triba napravit kad dođen doma... Nekako bi tribalo organizirat neki ručak s obitelji, tribalo bi popit bezbroj nescaffea za sve ove misece šta ga nisan popija, tribalo bi se otić izludirat s ekipon jer ni njih nisan vidia puno, a opet triba napravit nešto da zapantin i tako u bespućima mojih misli se sitin Svetog Jure i Biokova.
Odma san zna da ću ma bilo i -30 otić gori zadnji put ove godine, samo je tribalo još nać nekoga ko bi iša samnon, obziron da san već odradia trku na Biokovu, noćnu vožnju na Biokovu tribalo je i neku snježnu vožnju odradit, a obzirom da Dražen Božić ima jednako lude ideje ka ja, odlučia san ga zvat sa sebon. U prvi mah mi je reka da san retardiran i da se okanin ideja koje su opasne, ali nakon par dana mog specifičnog pilanja popustia je Božić i reka da mi je to i poklon za Božić😂
Došli smo do ulaza u Park prirode Biokovo i odma na ulazu veliki znak "OPASNOST! ULAZ NA VLASTITU ODGOVORNOST" zanimljiv znak koji ukazuje da će biti avantura
Tako pentramo se mi i nekako puten ima leda, ima sniga, ima vode po cesti, ono mislin u sebi nije loše, ali dan je sunčan i lip. Brontulajemo i Božić i ja koji nan je ku*ac tribalo ić gori, ali ide to nekako. Već smo mi došli do konopa - inače za ne bicikliste i ne planinare, najstrmij i najteži dio uspona na Biokovo, noge gore...
Tu je bilo i sniga i leda, pa san nekoliko puta kliznija i nastavija. Došli smo 500 metara ispod Svetog Jure, jedva, nekako, polu vozeći, polu klizajući. Tu smo svatili da baš i nećemo ugledat more s Jure, bar ne ovoga puta, bilo je jako jako zatrpano i na momente skroz smrznuto, a mi nismo imali lance pa smo se odlučili ne slavodobitno okrenit nazad i krenit spuštat. E pa kod spusta, uvik je Nikola govorija kako je spust gori od uspona, e i nemoš virovat bija je u pravu. Nemoš ić livo uz kamenja jer ćeš puknit glavom, obzirom na stil spuštanja, koji je blago rečeno bia umjetničko-driftajući, opet nemoš uz ogradu, ali Božić je dokaza da se može i umalo je priletija priko iste, pa se povuka i odlučia da to i nije pametno, pa opet nemoš ni kroz sredinu jer je toliko nanesenog sniga bilo da auto nebi moga probit, a ne bicikla. ☃️❄️
Spustili smo se i napasali na konje🐴🐴, normalno Božić uletia među njih, mazi ih, slikava se s njima i zove i mene, ja ka aj doću iako mi nije bilo nešto drago, bia san upravu, konj je ugleda Nikoline crvene gripove na volanu i malo prožvaka desni (sorry Nikola nabavit ću ti nove) pa san ja tako osta bez gripa, nekako san i uspija otirat konja, koji je tad ubra moju zelenu torbu🎒 i ladno je navalija na nju, pa san skoro i odletija s bicikle na leđa. Na kraju dana san sritan šta se nisan slomia na snigu, na ledu i na kraju šta me konj nije pojia. 😂
Prava zimska avantura kojoj ne znam ni sam dat naslov prijedlog je bia kako je Nikola osta bez gripova, kako smo uspeli Biokovo po ledu i snigu, ili šta radit kad nakon 4 miseca dođeš kući... na kraju je bolje bez naslova
Odma san zna da ću ma bilo i -30 otić gori zadnji put ove godine, samo je tribalo još nać nekoga ko bi iša samnon, obziron da san već odradia trku na Biokovu, noćnu vožnju na Biokovu tribalo je i neku snježnu vožnju odradit, a obzirom da Dražen Božić ima jednako lude ideje ka ja, odlučia san ga zvat sa sebon. U prvi mah mi je reka da san retardiran i da se okanin ideja koje su opasne, ali nakon par dana mog specifičnog pilanja popustia je Božić i reka da mi je to i poklon za Božić😂
Došli smo do ulaza u Park prirode Biokovo i odma na ulazu veliki znak "OPASNOST! ULAZ NA VLASTITU ODGOVORNOST" zanimljiv znak koji ukazuje da će biti avantura
Tako pentramo se mi i nekako puten ima leda, ima sniga, ima vode po cesti, ono mislin u sebi nije loše, ali dan je sunčan i lip. Brontulajemo i Božić i ja koji nan je ku*ac tribalo ić gori, ali ide to nekako. Već smo mi došli do konopa - inače za ne bicikliste i ne planinare, najstrmij i najteži dio uspona na Biokovo, noge gore...
Tu je bilo i sniga i leda, pa san nekoliko puta kliznija i nastavija. Došli smo 500 metara ispod Svetog Jure, jedva, nekako, polu vozeći, polu klizajući. Tu smo svatili da baš i nećemo ugledat more s Jure, bar ne ovoga puta, bilo je jako jako zatrpano i na momente skroz smrznuto, a mi nismo imali lance pa smo se odlučili ne slavodobitno okrenit nazad i krenit spuštat. E pa kod spusta, uvik je Nikola govorija kako je spust gori od uspona, e i nemoš virovat bija je u pravu. Nemoš ić livo uz kamenja jer ćeš puknit glavom, obzirom na stil spuštanja, koji je blago rečeno bia umjetničko-driftajući, opet nemoš uz ogradu, ali Božić je dokaza da se može i umalo je priletija priko iste, pa se povuka i odlučia da to i nije pametno, pa opet nemoš ni kroz sredinu jer je toliko nanesenog sniga bilo da auto nebi moga probit, a ne bicikla. ☃️❄️
Spustili smo se i napasali na konje🐴🐴, normalno Božić uletia među njih, mazi ih, slikava se s njima i zove i mene, ja ka aj doću iako mi nije bilo nešto drago, bia san upravu, konj je ugleda Nikoline crvene gripove na volanu i malo prožvaka desni (sorry Nikola nabavit ću ti nove) pa san ja tako osta bez gripa, nekako san i uspija otirat konja, koji je tad ubra moju zelenu torbu🎒 i ladno je navalija na nju, pa san skoro i odletija s bicikle na leđa. Na kraju dana san sritan šta se nisan slomia na snigu, na ledu i na kraju šta me konj nije pojia. 😂
Prava zimska avantura kojoj ne znam ni sam dat naslov prijedlog je bia kako je Nikola osta bez gripova, kako smo uspeli Biokovo po ledu i snigu, ili šta radit kad nakon 4 miseca dođeš kući... na kraju je bolje bez naslova
Primjedbe
Objavi komentar