BEČ - travanj 2019
Bia san u Splitu 2 tjedna, plan se bia odmorit i spreman se vratit u Dansku i nastavat faks. Normalno, odmorija se nisan ništa, leta san svugdi sa ekipom, pa je tako moj prvi plan za odmorom kompletno propa. Drugi plan je bia da ću vozit biciklu, eto ni to mi baš nije pošlo za rukom. Uglavnom, smatram da sam kvalitetno provea vrime u Splitu, te je doša četvrtak kad san treba busem do Beča i onda negdi provest ostatak dana do večernjeg leta za Kopenhagen. Prije autobusa popodne san iziša s Pelijen udrit đir po ulici, uvatit zadnje zrake pretoplog sunca prije putovanja i povratka u Hrvatsku, jer ga se u Danskoj baš i neću nagledat. I tako dolazim na kolodvor, čači pauk oće dignit auto, on se svađa s njima, mater i Lu zbunjeno gledaju i ne znaju šta će, auto ostalo na parkingu (za taksije iako mi tata nije taksist) pauk je otiša, a otiša i ja. Sidam na zadnja sidala u kantun u busu i mislin se šta ću sad radit do Zagreba, sitia san se da igraju Hrvatska i Azerbejdžan, pa san pogleda utakmicu na laptopu. Na zadnjima nas je sidilo 2 i bilo je komodno, međutim kad su ljudi ubrali da neko gleda utakmicu došli su gledat s nama. Tako da je od 2 ljudi zada bilo nekih 6-7. Stižemo u Zagreb, izlazim na kolodvoru zadnji od svih, nije mi se dalo gurat, a i imam dobre 2 ure pauze do idućeg autobusa. Uzimam stvari odjednom neka gospođa za menon momak, momak stani! Ja gledan, pa sta, pita ona oću li za Beč, ja ka iden ee, kaže ona da ide i neka Turkinja koja ne zna Engleski i da će se izgubit. Ništa, amo na kavu, predložia san, ionako imamo 2 ure, krenemo mi, a Turkinja nije skužila, pa san njoj objasnia kafa, kafa i motima ruke za pit, kaže ona jes jes. Ništa nas 3 sidimo u kafiću, čekamo autobus za Beč, pričamo ko šta radi, zašto se putuje itd... u svojim planovima, san računa da ću iz Beča otić u Bratislavu 🇸🇰 i tamo provest cili dan do večernjeg leta koji je opet iz Beča. Teta koja me zaustavila kaže da ide kod kćeri u Beč jer njoj tamo studira, a ja kao perfektni govornik turskog znakovnog jezika saznajem da gospođa ide iz Beča za Ankaru avionom. U konverzaciji znakovlja, izmišljenog jezika i slikovnih pomagala govori da joj sin studira u Splitu, na erazmusu, ekonomiju i pita me jel ja treniram boks?! Ne znam kako je to zaključila, ali sam joj objasnia da san biciklist i da na njenu žalost nemam veze s boksom. Gospođa iz Splita koja ide u posjet kćeri mi predlaže da s njima provedem dan, prošetam po Beču i da mogu ostavit stvari u stanu. Razmišljam kako nisan nikad bia u Bratislavi i kako bi tija otić i posjetit grad, ali opet sa svim stvarima, sam ovo mi zvuči primamljivije, iako mi je ovo već 3.put u Beču i više manje znan di je šta. Prihvatia san i tako nas 3 društvo ide do perona di je autobus, plan je bia opet da sidnem na zadnja sidala da se mogu opustit i raširit, međutim ulazim u autobus, nema baš mista, jebiga, sidan do one gospođe šta ide u posjetu kćeri, a do nas sida i Turkinja, jebiga zaboravia san pitat ime pa njoj je nacionalnost i nadimak. Napokon, noćni autobus, sad ću odspavat i lipo se odmorit, iako nisan dobia misto koje san tia. Ali ne, nema Tomo nikad ti planovi ne uspiju, pa neće ni sad! Vozač je bia najgori ikada u povijesti mojih putovanja, gori vozač od mene kad vozim dionicu dno - vrh kvarta ko će prije 😂.
Uglavnom, izlazimo na granici za pregled, vanka ladno, prvi je dan prolića, na granici 2 stupnja, ali razmišljan u sebi, nema se smisla nervirat, to me čeka u Danskoj i bar je vrime vedro pa mogu gledat misec i zvjezde. Nakon mukotrpne noćne vožnje, nisan ništa spava, a iskreno nije niko drugi spava, dovoljno govori podatak da je jedan čovik ispa iz sidala u zavoju..., dolazimo u Beč, izlazim vanka, kćer gleda u čudu otkud ja, ko san ja i kako smo se upoznali. Pričamo mi i objašnjavamo naše putovanje, a ona se smije i govori da ni jedno ni drugo nismo normalni i da smo se baš lipo našli. Dolazimo u stan od cure, stan odličan, plaća ga jednako ko i ja u Danskoj, a u centru grada je i jako jako dobro namišten. Dobivam ideju da idem studirat u Beč i odjeben Dansku. Odlazimo iz stana.
Vozamo se gradon, dolazimo do Američke ambasade jer je cura vadila vizu, a usput san upozna i njenu prijateljicu, isto iz Splita. Pa se eto tako skupilo nas 4 već. Ostajem s njenon mamon i idemo šetat po parku i nekom shopping centru dok one svi riješe vizu. Nakon uru zove da je dobila vizu i idemo dalje, išli smo do dvorca Schonbrunn, tu san već bia na lito i bia je puno bolji doživljaj, jer je sve bilo baš puno cvića, dok ovog puta baš i nije bilo tako, proljeće izgleda još nije u punom jeku u Austriji.
Nakon toga smo otišli metroom do Dunava popiti piće. Sili smo u neki luksuzni kafić, to san skužia kad smo sili i kad san uzea cijenik, inače sam osoba koja štedi na putovanjima i ne troši puno, ali eto nekad se tribate počastit Kolom na sivom Dunavu u centru Beča.
Već je bilo oko 1-2 i išli smo u dom, razmišljam šta ću za ručak, jer san mislia uzet svoje stvari, ručat nešto udrit još koju sliku Beča i otić na aerodrom. Međutim, njena mama inzistira da ostanem na ručku, tako da san ima odličan ručak u Beču, napokon nešto kuvano na putovanju, ionako uvik živim na sendvičima i ovog puta za ručak nije manistra. Nakon ručka smo otišli do Pratera i stanice za vlak odakle sam treba uzet vlak za aerodrom.
Međutim, dva vlaka nisu došla, na prvi san zakasnia i jebiga, imam točno 1 sat do zatvaranja gate-a od aviona. Do aerodroma imam po ure, moram proć kontrolu, a vlak dolazi za 10 minuta. Teta i kćer cile u panici, ja živčan, ali im u tom čekanju i organiziranju objašnjavam da je veoma riskantno putovati samnon, jer nikad ništa ne ide kako je planirano i da se uvik nešto na prišu radi. Dolazi vlak, ulazin u njega pozdravljam ih i pozdravljam Beč sa Servus i jebo te da te jebo! Nisan tia platit kartu za vlak, jer san bia ljut šta 2 vlaka nisu došla. 🚄🚇 Dolazim na aerodrom 17:28 je a gate se zatvara u 17:55 trčim do security checka, kad ono prizor iz snova, red koji se proteže metrima i metrima ispred mene. Dolazim do security-a 4 minute prije zatvaranja gate-a i prolazim kontrolu bez problema. Dolazim do gate-a kad svi ljudi tužni nešto, leže i živčani, gledam na tv ispred i piše da mi je let odgođen. Jebiga sad, oni servus Beču od maloprije je bia preran, odlučia me taj Beč iznenadit i sa avionom koji kasni, inače Austrijska kompanija Lauda. Ništa sidan tu, načiman sendvu i gledam u avione koji dolaze i odlaze, osjećan se iscrpljeno. Let dolazi sa sat i nešto zakašnjenja, ulazimo i poljećemo. Sia san do prozora i zaspa na 20ak minuta. Pa san u avionu izmislia novi sport spavanje sa predanjen na 30 minuta. Doslovno je bilo tako, zaspen i neko uključi svitlo pa se prenen, pa ova do mene ispadne njoj knjiga meni između nogu, pa onda ona Korejka 3 sidalo od mene pukne glavom u sidalo isprid i baci nešto na pod, vjerojatno mobitel, nisan oči moga otvorit... napokon zaspen i odjednon možda dvi sekunde prije sljetanja se prenen i skoro pa iskočin iz sidala, u tom trenutku taman avion dotakne tlo Kopenhagena i cura do mene zavari od smija. Pita me kako san se uspia probudit sekund prije. Ja kažem mene pitaš pogledaj me cili let, neću više u životu moć normalno zaspat, avion sletija ide put iskrcajnuh vrata, a ja koristim 10 minuta šta imamo do iskrcaja i padam u kratkotrajni i najslađi san na letu.
Izlazim iz aviona, kratka majca i šetam put metroa, vanka je ladno, 2 stupnja, maglovito i kišno. Smijem se i rugam se sam sebi kako me opet Dansko vrime uspilo iznenadit. Odlazim do mojih Kopenhagenovskih kunova koji mi uvik ustupe sobu za prispavat, fala in ovin puten po ko zna koji put! Iden spavat, kunovi ujutro idu za Istambul, a ja ću kasnije iz stana. Po mene dolazi Kruno, čovik koji ima 80 godina i konstantno radi projekte za razvitak i boljitak Slavonije. Otišao sam s njim na piće, napravio neke stvari i projekte i popričali smo neka dva sata. Odbacia me do idućeg autobusa koji bi me treba dovest do Aalborga.
Sidam u bus do neke cure, tu negdi mojih godina, nismo pričali prvih uru, a onda se javila na mobitel i progovorila Poljski. Zna san da me čekaju 5-6 sati putovanja pa san je pozdravia na Poljskom i upa u priču s njon. 🇵🇱
U ovom putopisu su jako važne dvi stvari: prva stvar je da trebate bit u formi za putovat 48 sati u komadu, busom, vlakom i avionom. A druga stvar je mislim više nego jasna, nikad ne putujte do destinacije, od točke A do točke B nego putujte da bi upoznali ljude
Da bi upoznali grad onakav kakav je, da bi trčali na autobuse, vlakove i da sve bude neplanski, jer ako je sve planski, konstantno i zacrtano putovanje gubi draž jer nemate ništa za očekivati, nema vas ništa iznenaditi, nema vam što promjeniti destinaciju, uživajte, putujte i budite slobodni minjat planove!
Uglavnom, izlazimo na granici za pregled, vanka ladno, prvi je dan prolića, na granici 2 stupnja, ali razmišljan u sebi, nema se smisla nervirat, to me čeka u Danskoj i bar je vrime vedro pa mogu gledat misec i zvjezde. Nakon mukotrpne noćne vožnje, nisan ništa spava, a iskreno nije niko drugi spava, dovoljno govori podatak da je jedan čovik ispa iz sidala u zavoju..., dolazimo u Beč, izlazim vanka, kćer gleda u čudu otkud ja, ko san ja i kako smo se upoznali. Pričamo mi i objašnjavamo naše putovanje, a ona se smije i govori da ni jedno ni drugo nismo normalni i da smo se baš lipo našli. Dolazimo u stan od cure, stan odličan, plaća ga jednako ko i ja u Danskoj, a u centru grada je i jako jako dobro namišten. Dobivam ideju da idem studirat u Beč i odjeben Dansku. Odlazimo iz stana.
Vozamo se gradon, dolazimo do Američke ambasade jer je cura vadila vizu, a usput san upozna i njenu prijateljicu, isto iz Splita. Pa se eto tako skupilo nas 4 već. Ostajem s njenon mamon i idemo šetat po parku i nekom shopping centru dok one svi riješe vizu. Nakon uru zove da je dobila vizu i idemo dalje, išli smo do dvorca Schonbrunn, tu san već bia na lito i bia je puno bolji doživljaj, jer je sve bilo baš puno cvića, dok ovog puta baš i nije bilo tako, proljeće izgleda još nije u punom jeku u Austriji.
Nakon toga smo otišli metroom do Dunava popiti piće. Sili smo u neki luksuzni kafić, to san skužia kad smo sili i kad san uzea cijenik, inače sam osoba koja štedi na putovanjima i ne troši puno, ali eto nekad se tribate počastit Kolom na sivom Dunavu u centru Beča.
Već je bilo oko 1-2 i išli smo u dom, razmišljam šta ću za ručak, jer san mislia uzet svoje stvari, ručat nešto udrit još koju sliku Beča i otić na aerodrom. Međutim, njena mama inzistira da ostanem na ručku, tako da san ima odličan ručak u Beču, napokon nešto kuvano na putovanju, ionako uvik živim na sendvičima i ovog puta za ručak nije manistra. Nakon ručka smo otišli do Pratera i stanice za vlak odakle sam treba uzet vlak za aerodrom.
Međutim, dva vlaka nisu došla, na prvi san zakasnia i jebiga, imam točno 1 sat do zatvaranja gate-a od aviona. Do aerodroma imam po ure, moram proć kontrolu, a vlak dolazi za 10 minuta. Teta i kćer cile u panici, ja živčan, ali im u tom čekanju i organiziranju objašnjavam da je veoma riskantno putovati samnon, jer nikad ništa ne ide kako je planirano i da se uvik nešto na prišu radi. Dolazi vlak, ulazin u njega pozdravljam ih i pozdravljam Beč sa Servus i jebo te da te jebo! Nisan tia platit kartu za vlak, jer san bia ljut šta 2 vlaka nisu došla. 🚄🚇 Dolazim na aerodrom 17:28 je a gate se zatvara u 17:55 trčim do security checka, kad ono prizor iz snova, red koji se proteže metrima i metrima ispred mene. Dolazim do security-a 4 minute prije zatvaranja gate-a i prolazim kontrolu bez problema. Dolazim do gate-a kad svi ljudi tužni nešto, leže i živčani, gledam na tv ispred i piše da mi je let odgođen. Jebiga sad, oni servus Beču od maloprije je bia preran, odlučia me taj Beč iznenadit i sa avionom koji kasni, inače Austrijska kompanija Lauda. Ništa sidan tu, načiman sendvu i gledam u avione koji dolaze i odlaze, osjećan se iscrpljeno. Let dolazi sa sat i nešto zakašnjenja, ulazimo i poljećemo. Sia san do prozora i zaspa na 20ak minuta. Pa san u avionu izmislia novi sport spavanje sa predanjen na 30 minuta. Doslovno je bilo tako, zaspen i neko uključi svitlo pa se prenen, pa ova do mene ispadne njoj knjiga meni između nogu, pa onda ona Korejka 3 sidalo od mene pukne glavom u sidalo isprid i baci nešto na pod, vjerojatno mobitel, nisan oči moga otvorit... napokon zaspen i odjednon možda dvi sekunde prije sljetanja se prenen i skoro pa iskočin iz sidala, u tom trenutku taman avion dotakne tlo Kopenhagena i cura do mene zavari od smija. Pita me kako san se uspia probudit sekund prije. Ja kažem mene pitaš pogledaj me cili let, neću više u životu moć normalno zaspat, avion sletija ide put iskrcajnuh vrata, a ja koristim 10 minuta šta imamo do iskrcaja i padam u kratkotrajni i najslađi san na letu.
Izlazim iz aviona, kratka majca i šetam put metroa, vanka je ladno, 2 stupnja, maglovito i kišno. Smijem se i rugam se sam sebi kako me opet Dansko vrime uspilo iznenadit. Odlazim do mojih Kopenhagenovskih kunova koji mi uvik ustupe sobu za prispavat, fala in ovin puten po ko zna koji put! Iden spavat, kunovi ujutro idu za Istambul, a ja ću kasnije iz stana. Po mene dolazi Kruno, čovik koji ima 80 godina i konstantno radi projekte za razvitak i boljitak Slavonije. Otišao sam s njim na piće, napravio neke stvari i projekte i popričali smo neka dva sata. Odbacia me do idućeg autobusa koji bi me treba dovest do Aalborga.
Sidam u bus do neke cure, tu negdi mojih godina, nismo pričali prvih uru, a onda se javila na mobitel i progovorila Poljski. Zna san da me čekaju 5-6 sati putovanja pa san je pozdravia na Poljskom i upa u priču s njon. 🇵🇱
U ovom putopisu su jako važne dvi stvari: prva stvar je da trebate bit u formi za putovat 48 sati u komadu, busom, vlakom i avionom. A druga stvar je mislim više nego jasna, nikad ne putujte do destinacije, od točke A do točke B nego putujte da bi upoznali ljude
Da bi upoznali grad onakav kakav je, da bi trčali na autobuse, vlakove i da sve bude neplanski, jer ako je sve planski, konstantno i zacrtano putovanje gubi draž jer nemate ništa za očekivati, nema vas ništa iznenaditi, nema vam što promjeniti destinaciju, uživajte, putujte i budite slobodni minjat planove!
Primjedbe
Objavi komentar